Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак ...

Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихов положај и да сагледам њихов вредносни систем. Неуротична честитања празника на друштвеним мрежама су ми, у почетку, била смешна поготову она честитања у којима се Бадњи дан дели на јутро, подне и вече, а после ми се, богами, смучило. Изгледало је, све то скупа, као нека врста православне Олимпијаде у честитању, као надметање ко је већи и бољи верник. Грађанизовани представни свет модерног нововерца је плитак као клозетска шоља: неукусне, кичерајске сличице, на којима пише „Христос се роди“, уз обавезно „Мир вам Божји“[1], на мрежама су обавезно награђиване плусићима који, ваљда, треба да представљају крстове. Општи кич и нападно верско грудобусање директно су супротни духу хришћанства, разумели га као обичај у српском народу, или као Христово учење, пре него што га је црква искривила за своје злоћудне потребе. Несрећа је, међутим, што модеран, грађанизован верник, никакву представу нема ни о обичајној вери, нити о Христовим речима, већ је комплетно наслоњен на цркву; без ње, он не би ни знао шта је. Грађанизација[2] значи, увек и свуда, превредновање старих вредности. Грађанин је увек нов, безусловно модеран, екстровертан у својој грађанштини. Све што није са њим постало, он дубоко презире и сматра ретроградним, а читаву историју свог народа гледа или романтичарски (томе нагињу они који за себе мисле да су патриоти), или као на једну велику грешку и забуну (то су другосрбијанци). Идеали демократије[3] су, у очима грађанина, победили обичаје, традицију, племенске култове, па чак и биологију. Разум је гонич историје и тако ће остати до Судњег дана.[4] И вера има бити, у складу са грађанским начелима, доживљена као ствар разума и организације. Хришћанство је доказано – о њему су сведочили Свети оци, црква је живи споменик вере. Ко у ово сумња[5], у складу са најбољом грађанском традицијом, без обзира да ли се ради о капитализму, комунизму или фашизму, биће прогоњен и малтретиран. Идеја да се може одлучивати без гласања, да се може организовати држава без парламентаризма, да се може веровати без цркве, сасвим је далеко од грађанина, јер је у њему форма далеко надмашила суштину. Он је сав у појавностима, плитак је и површан, а адаптибилност и медикритетство држи за највише врлине. Грађанин је – то је најважнија његова особина – слободан; слободан од наслеђа, од традиције и обичаја, од прадедовске вере, па чак и од социјалне присмотре; тако су грађани „ослободили“ и право, које више нема никакве везе са правдом, већ само са одговарајућим процедуром, привреду, која је, у грађанерским рукама, само друго име за пљачку, политику, која је утилитарна, односно има за циљ избегавање ма ког конфликта и, на крају, веру. Веру су ослободили тако што су је одвојили од обичаја,традиције иплеменских култова и васпоставили је као једну плитку цитатологију и неку врсту социјалне разбибриге. Култура, морал, вредносни систем и религија, у рукама грађана се претварају не у продужетак традиције и обичаја, већ у њихову супротност. Тамо где је некад стајала тиха побожност, која није имала потребу да саму себе оглашава, сада стоји бучно и досадно грађанско грудобусање религијом. Права вера ћути, а она, која није сигурна у себе, непрестано се оглашава и галами. Грађанин је, и иначе, бучан и досадан као пијанац у кафани. Он мора стално да оглашава ко је и шта је и шта заступа, те је тако и са вером. Исто је и са грађанима који су декларисани атеисти[6] – неће пропустити прилику да вам то саопште. Био атеиста, или верник, грађанин је у томе бескрајно плитак, ритуалан и своја осећања обавезно испољава само у присуству публике. Њих вера не интересује као осећање, већ као средство за друштвено позиционирање. Када Исус, кроз Јеванђеље по Матеју, говори о религиозности, он каже: „И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју„.[7] „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени„.[8] Овакав однос према религији је непојаман за грађанина, јер је он сав у њеном показивању и вера без помпе је потпуно неразумљива за њега. Оно силно шенлучење за празнике, честитање и пренемагање на друштвеним мрежама, показује сву испразност модерног човека и његове религиозности. Он своје верско уверење износи као што износи и политичко.[9] У питању је, дакле, само једна идеологија више, а не наслеђе прадедова.[10] Услед идеологизације долази до оног суманутог спајања српства и православља, па иде до крајњих баналности, као што је спајање српства и ћирилице: ко не пише ћирилицом, Србин није! Вера никад не би била тако искључива, али идеологија то обавезно јесте. Осим ових грађанерских „окречених гробова“ ( „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте„)[11], постоји још једна, не мала, група грађанера нижег ранга. То су они који су нешто ниже интелигенције, или су се одали алкохолу и дрогама. Некада су то само усамљеници, који траже друштво. Сви они, скупа, производе невероватну количину верских парола и ставова и то на тако ниском нивоу, да су и улични графити озбиљна наука за њих. У питању је чиста размена адреналина и ништа више. Просто: интернет је будали, први пут у историји, дао могућност да се покаже изван круга породице и комшија и будала то, наравно, не пропушта. Ради се о несрећницима који су на интернету православни и национални лавови, а у стварном животу мишеви. Све су у животу промашили, само су нацију погодили, јер је сувише велика да се омаши. Сви заједно, и они „окречени“, и ови, „неокречени“ грађанери,[12] производе невероватну хистерију и забуну у јавном простору и, услед њихове буке, ни једно право питање не успева да се постави, камо ли да се реши. Из вере је ишчезао бог, а из политике елементарна памет. Политика је, па и и црква, заједно са њом, отворила апетите свакој будали; некада су верска и политичка питања била препуштена некаквим ауторитетима, познаваоцима, а данас, ко гледа Марјана Ристичевића и Зорана Бабића, на пример, неминовно долази до закључка да би и он могао да се бави политиком, јер види, ма како приглуп био, да су се оштро раздвојили раземевање политике и бављење њоме. Исто тако, онај ко гледа плитке теологе, бирократе вере, долази на замисао да је грехота да се и сам не упусти у теолошка разматрања. Ефекат повећавања глупости у јавном простору је незаустављив, док је опамећивање безизгледно. Добар је пример ситуација са Косовом – неко се сети да избаци паролу: Косово је Србија! Други не оклева, не дрема, већ додаје: Косово је срце Србије! Трећи соли: Косово је глава Лазарева! И сви задовољни: разменили су адреналин и потврдили једни другима да су патриоти. Шта једном патриоти и треба више од пароле? Онај, ко би у тој екипи, поменуо да Косово, заправо, више није Србија, био би изложен линчу, иако је то очигледна чињеница. Није патриотски тако говорити! На питања, као што су: да ли смо спремни да, ако је Косово српско, плаћамо једно пола милиона дечијих додатака, да у бирачки списак унесемо милион Шиптара[13], да доле држимо скуп војно-полицијски апарат, уобичајени одговор гласи: Косово је срце Србије, срце Србије, срце Србије…! Уместо озбиљне дебате и плана како да се вратимо на Косово, ми проглашавамо да са њега нисмо ни отишли. Толико о патриотској озбиљности. Исто се понашамо и кад је религија у питању: вера дедова је обавезивала, јер је била неодвојива од моралног и вредносног система[14], док данашња вера нема ама баш никакве везе ни са моралом, ни са вредносним системом. То је нека врста друштвене обавезе, саморекламирања и празнословља.[15] Неоправославци и неопатриоти, што је мање-више исти корпус слабог људског материјала, додатно је обрађен шарлатанизацијом (причама о ХААРП-у, Србима народу најстаријем, кемтрејлсима, масонима, равноземљашким будалаштинама), на коју се другосрбијанци не примају уопште. Шарлатанизација је пројекат смишљен искључиво за неопатриоте и неоправославце. При том, ова шарлатанизована гомила врши притисак на све око себе да јој се призна да је од злата, а не од бакра, као што јесте. Тражи се, чак, да ова булумента буде изузета од критике, јер је, ето, ипак боља од оних који владају. Не да није боља, него је гора и то много. Озбиљно се плашим ситуације у којој би неки равноземљаш водио Србију, или министарство просвете водио неки Деретићев поклоник. На крају, добро је додати и ово: у додиру са новцем, „неоси“ се, буквално, распадају. Пошто су сва њихова уверења, веркса или политичка свеједно, лажна, а новац је стваран, уопште се не поставља питање ко ће битку добити. Новац са лакоћом тријумфује над слабокрвним „неосима“ и претвара их у атеисте и еврофанатике. Управо кроз додир са стварношћу, а стварност наше епохе је да је Мамон бог свих богова, успоставља се атеизам и то не као нестанак верске праксе, или верске приче[16], већ као пад метафизике, услед одвајања од обичаја и традиције, односно од онога што су нам дедови предали. [1] Ово фразирање представља коначну и трајну победу цркве над хришћанством. „Мир вам Божји“ је искључиво црквена фраза, која нема никакве везе са обичајима и традицијом и нико је није ни изговарао док се на телевизији и друштвеним мрежама није појавила. Од онда, постала је обавезна, јер је нека врста атеста за модерног православца. Црква је, преко кича и бесмислених фраза, преко буке и испразне дијалектике, са недотупавним, грађанизованим верником као оружјем, дефинитивно истиснула Христа и његово учење, те је себе поставила на место Бога. [2] Овде је треба разликовати од урбанизације. [3] Никада се довољно пута не може поновити уџбеничка дефиниција: демократија је политички облик диктатуре новца. [4] Грађанизовани примерак врсте и не примећује да је демократија мртва, а да никада, ни једног јединог дана, није тријумфовала над традицијом, обичајима и биологијом. Тиме што их је порекла, није их укинула, само је смањила број снажних духова у заједници. [5] Ко сумња, уосталом, у било коју демократску и грађанску догму. [6] Грађанин је, по природи својој, атеиста и само је питање личног укуса и социјалног миљеа да ли ће то признати, или ће се претварати да је верник. [7] Мат. 6:5 [8] Мат. 6:7 [9] Да би вера могла имати неки дубљи и унутрашњи садржај, грађанину никада кроз главу није прошло; то је став, то су уверења, то су „набрекла прса“, али никада без представе за друге. [10] Недавно, једна од безбројних патриотских организација (у земљи без патриотизма), издала је саопштење и коме каже: „Председник Србије је у бити атеиста који је у потпуности прихватио протестантску филозофију Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“. О томе се овде ради: православна идеологија. Удубите се у звук речи. При том, ови и нису неки мудраци, јер не умеју да сакрију сопствени доживљај вере као идеологије.. [11] Мат. 6:27 [12] При чему они први користе ове друге на исти начин на који сељак користи будак. [13] Са свим последицама које би то донело. Прва би била да се без албанских партија не би могла формирати власт, као у Македонији, до тога да би, чак и у тим условима, Шиптари бушкали да се отцепе. Живели бисмо „Дан мрмота“, односно стално понављање исте приче. [14] Уопште не улазећи у то да ли је та вера била претежно хришћанска, или претежно паганска [15] Анри Барби је приповедао да је српско друштво примитивно, али бескрајно сложено. Да може да види ово данашње, вероватно би рекао да је примитивније, али бескрајно симплификовано. [16] Напротив: и пракса, и прича нарастају.. Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихо http://ift.tt/1rMQyM6 http://ift.tt/2qV6zuC #‎СмедеревскаПаланка‬ ‪#‎Србија‬ ‪#‎вести‬ ‪#‎новости‬ ‪#‎Паланка‬ ‪#‎Serbia‬ ‪#‎news‬ ‪#‎Palanka‬ #Гугл+
from Паланка Паланка на вези
Линк стране http://ift.tt/1Lvw1r4
http://ift.tt/2qV6zuC
via IFTTT
Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцим... - Милан «П...