Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице Данас се ...

Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице Данас се многи међу Србима само вербално а практично лажно залажу за „спасавање“ српске ћирилице у језику Срба, али је још изразита мањина у заговарању примене правог, јединог могућег, системског, нормативног начина за спасење српске азбуке у ћириличком једноазбучју Нова борба за (о)чување српске ћирилице, савршене у свету азбуке за природу језика, посебно за прирорду језика Срба, започета је крајем 20. века, у време разбијања Југославије изнутра, уз кључну подршку неких (Србима добро знаних) спољних сила, У то време прва залагања за српски језик с предношћу у његовој употреби на српској ћирилици започета су у новинским текстовима а (убрзо и у текстовима у стручним часописима) нарочито од Радмила Маројевића, Радомира Лукића и Драгољуба Збиљића. Уз то, у писмима читалаца у Политици, Дневнику, Експресу, Вечерњим новостима, Гласу јавности и још неким новинама, објављивани су чланци многих залагања читалаца да се врати предност српском писму у српском језику. После споменутих имена, јавили су се убрзо у корист српског писма ћирилице текстови Драгољуба Петровића, Мате Пижурице, па текстови Драга Ћупића, Милоша Ковачевића и још неких појединаца. Уз текстове споменутих ишла су залагања вербално за „равноправност писама“, а у ствари за наставак такве „равноправности“ која је у пракси довела до линча ћирилице (заменом њеним хрватском гајицом између 80 до 90 одсто превласти херватске абецеде и у Србији). У том таквом „залагању“ за ћирилицу и латиницу истицали су се Ранко Бугарски (англиста) и Иван Клајн (италијаниста). У то време појавили су се текстови и предлози Бранислава Брборића и Радмила Маројевића о „рерформи“ српске ћирилице како би се она, тобоже, „уподобила“ за олакшану „међународну употребу“. Радмило Маројевић се залагао и за реформу „српске латинице“ (реч је о латиници која је у 19. веку скрпљена за Вуков(ски) српски језик који би употребљавали Хрвати, пошто није долазило у обзир да се допусти католицима Хрватима да пређу на српску ћирилицу, иако је било таквих залагања чак и међу неким Хрватима. То су свакако могли бити они људи и стручњаци који су знали да су два писма за исти (један) језик не само непрактична и у свету непримењивана у стандардним престижним језицима него и на дужи рок немогућа, јер су у коначном и вишестрано штетна. Лукићево здраворазумско и правничко тумачење (о)чувања ћирилице У залагањима за предност ћирилици у односу на хрватску гајицу која у пракси преовладава по вољи власти после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и двама писмима (1954) у оквиру уставног решења питања службеног српског језика и писма највише се од политичара и државника залагао (по, сигурно, одобрењу и Слободана Милошевића) др Борисав Јовић као председник Скупштине Републике Србије и човек који је заслужан за Члан 8. у Уставу Србије из 1990. године, у коме је српска ћирилица добила апсолутну предност, а латиница (хрватска гајица) ипак је задржана на начин да јој употреба буде регулисана посебним законом о службеној употреби језика и писма. Из књига Борисава Јовића позната су консултована гледишта тадашњих водећих српских лингвиста. Они су се, по сведочењу Јовића академику Лукићу, практично као позвани стручни консултанти „посвађали“. Нико од њих није био за то да српска азбука буде суверена у језику Срба, како је то у пракси целе Европе и света, суверено свако друго писмо у сваком другом престижном језику. Неки од њих били су за то да српска ћирилица добије предност у односу на хрватску абецеду, а неки су заговарали наставак „равнопрвности писама“ у језику Срба на исти, дотадашњи, начин, уважавајући изум српских лингвиста о „богатству двоазбучја“, као за све време комунистичке власти после 1954. године, када је српска азбука, деловањем власти на свим нивоима у Југославији и Србији, била општом фаворизацијом латинице сасечена у пракси заменом ћирилице латиницом изнад 80 одсто у свакодневној употреби српског језика. Тада је, сведочи даље Јовић (коме се може у томе веровати), академик Радомир Лукић (парафразирамо сведочење) саветовао Јовића. „Пусти ти лингвисте. Они су само стручњаци за језичка питања, а писмо је у великој мери и државно и политичко питање, а лингвисти су слаби политичари. Дај ти у уставу предност ћирилици.“ Срећом, Јовић је послушао мудрог Лукића, а не „посвађане“ лингвисте, па је формулисао Члан 8. Устава Србије из 1990. године овако: „У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом. На подручјима Републике Србије где живе народности у службеној употреби су истовремено и њихови језици и писма, на начин утврђен законом.“ Радомир Лукић је непосредно пре тога у тексту „Против посебног закона“[1], као врстан правник који је докторирао на Сорбони, објаснио појам „јавне употребе језика и писма“ на овај начин: „Уместо бесконачног разглабања и цепидлачења о разграничењу употребе двају писама према предлогу закона о коме се води расправа, сад је стање сасвим јасно шта је службена употреба, а шта јавна. Службена је употреба свих државних органа, како државних тако и самоуправних, при чему је врло важно да под службеном употребом треба разумети и ону тз. јавноправних служби, укључујући ту и јавноправну привреду и друге такве делатности..“ Затим још појашњава то додајући: „Што се тиче јавне употребе, она је такође сасвим јасан појам. Јавно је оно што није приватно, тј. што није упућено приватном лицу него јавности. Дакле, све што се јавно пише, односно објављује (како се види, у самој речи ,објављује‛ садржана је јавност!) Ту, разуме се, најпр долазе у обзир све врсте штампане речи[2], али и објаве приватних лица које су упућене јавности, а не само оно што што јавни субјекти објављују. Разуме се да ту долазе натписи улица, фирме, имена места итд. итд.“ Онда додаје у том тексту у Политици да је најважније што је обухваћена „целокупна издавачка делатност уместо некаквог покушаја дељења пола ћирилица, пола латиница“. Нажалост, данашњи српски лингвисти, изгледа, веома мало и ретко читају новине и правничку литературу, па им није познато ни ово добро тумачење врсног правника Лукића у вези с „јавном употребом језика и писма“. Зато они то питање не схватају па још постоји њихова недоумица о „службеној и јавној употреби језика и писма“. Упућен у тумачење тог појма код Лукића, Драгољуб Петровић на седници једне од комисија Одбора за стандардизацију српског језика истиче 13. новембра 2007. да је „проблем у томе што није разграничено шта је службена а шта јавна употреба језика“[3] Није разграничено, наравно, међу збуњеним лингвистима а он лично сигурно је имао у виду тумачење академика Лукића, па закључује исправно да „све штоје јавно то је и – службено“[1]. А то значи да се јавно и службено не може раздвајати. Јер, наравно, службено је неизоставно и првенствено оно што је – јавно. Код нас као да и министарства уопште не читају Устав Србије, па Министарство културе као да уопште и не занима на шта у вези са службенимм српским језиком и писмом пише у Члану 10. Устава Србије, па зато доносе мере за „побољшање статуса ћирилице код Срба“, које немају никакве везе с одредбом коју је изгласао народ на референдуму за Устав Србије из 2006. године, у коме стоји за све и свакога обавезна одредба: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо и за то се не предвиђа никакав посебан закон, јер уставна одредба овако формулисана директно налаже обавезу без закона. Али се томе први опиру и дуже од деценије после доношења те обавезујуће за све и свакога одредбе, па у Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010. па даље у новим издањима) упорно држе у правопису једини српски народ на черечењу да се шизофрениче на два писма у свом једном језику. Они неће, а власти их не опомињу да виде шта пише за све и свакога о томе у Уставу, јер их изгледа, Устав занима само спорадично и половично. Практично и заблудно бављење спасавањем српске азбуке Међу онима који се елитно (разумно у сваком погледу и лингвистички, и правнички, и практично и једино успешно у складу с тумачењем и незаобилазног тумачења правника академика Радонмира Лукића) баве питањем једино могућег начина спасавања српске ћирилице данас истичу се само три имена. То су: Драгољуб Збиљић (србистичар, јак полемичар с противницима једноазбучја и у српском језику), Немања Видић (јак логичар и практичар у инжењерству и такође добар полемичар) и, најзад, Владислав Ђорђевић (историчар и реалан полемичар). И више нико. Најближи споменутој тројици стручњака јесте Ђорђе Јањатовић (мр економије, интелектуаслац. Мана му је једино у прејаком егу, нпр. у непопустљивости и када му чињенично предочиш да није баш у свему у праву. На пример, није никако хтео да прихвати да је изворна идеја за језик Срба и Хрвата „екавски – латиница“ била у анкети знаменитог књижевног критичара Јована Скерлића, а не лингвисте Александра Белића) С наоко добром намером, али штетно по судбину ћирилице најангажованији су: проф. др Радмило Маројевић (русиста) и проф. др Петар Миклосављевић (филолог, књижевни критичар и теоретичар и заступник фалсификата да је данашњу хрватску латиницу саставио нико други до Вук Стефановић Караџић, а признаје и да је ту нешто „петљао“ и Ђура Даничић, али Вук му је главни творац гајице. Маројевићево и Милосављевићево (пре)именовање хрватске гајице у „(опште)српску латиницу“ крајем 20. и почетком 21. века погубно је по судбину једине стварно општесрпске азбуке – српске верзије ћирилице у Мркаљ-Вуковом издању. Већина српских лингвиста, филолога и књижевника, али и других врста стручњака међу Србима су наоко исправни и национално усмерени у тумачењу питања српске ћирилице, а практично некорисни за решење судбине ћирилице. На пример, проф. др. Драгољуб Петровић (дијалектолог, србистичар и чак од неких који се баве правима свих других народа осим Срба, проглашен, наравно неосновано, за „националисту“) и академик Предраг Пипер (слависта, русиста). Највећи противници, манипуланти, па чак и исказани у тумачењима, практично, непријатељи српске азбуке су академик Ранко Бугарски (англиста) и акаденмик Иван Клајн (италијаниста) Они који су на свом месту и професионално могли практично највише учинити за спас ћирилице, а нису учинили ништа, тј. изричито су на седници у оквиру једне комисије Одбора за стандардизацију српског језика 13. новембра 2007. одбили предлог колега да припреме „опис стања ћирилице и предлог за промене“, а изричито су по својој вољи оговарачки тумачили на том скупу, иза леђа „Ћирилице“, чији су још били чланови, , „капацитете“ Удружења „Ћирилица“ (што уопште није било на дневном реду те седнице!) проф. др Мато Пижурица и проф. др Драгољуб Петровић, уз „разумевање“ за то и „саслужење“ у тој „служби“ председника Одбора за стандардизацију српског језика акаденмика Ивана Клајна, одбили[1] су тај предложени им посао у корист српског писма. Онај који је од најпознатијих стручњака говорио највише о спасавању ћирилице, али није рекао и учинио кључно (залагање за нормирање и језика Срба правописно у ћириличком једноазб учју) јесте проф. др Милош Ковачевић. Најпоштенији у промени ранијег мишљења о ћирилици и њеног уставног решења (од заступања „богатства двоазбучја“ до чистог заступника „суштинског једноазбучја“, како га је стручно описао) био је данас, нажалост, почивши Бранислав Брборић (англиста, помоћнмик министра културе у дужем периоду Највећа је заслуга за спасавање српске азбуке данас у практичном деловању Бранислава Брборића, које се огледа у јасној одредби Члана 10. актуелног Устава Србије. Он је, уз подршку тадашњег министра културе Драгана Којадиновић, после позива и разговора с делегацијом Удружења „Ћирилица“ (2001, Нови Сад) о том питању, формулисао предлог Члана 10. данас важећег Устава Србије. Он је одредио да се будућност српске азбуке уставно осигура на овај ваљани начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Тешко је претпоставити да ни аутор ове одредбе Б. Брборић није могао да верује да ће се та одредба најпре дезавуисати, изиграти од лингвиста, његових колега, и да ће правописци с Матом Пижурицом на челу први нападно багателисати ту уставну одредбу и обавезу у Правопису српскога језика. Најпоштенији, најкоректнији, најморалнији, најоданији и најкултурнији у намери и понашању према колегама и сарадницима (па и према оснивачу и члановима изворног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) показао се проф. др Драго Ћупић (нажалост, и он почивши од 2010). У пракси, практично (на делу) највише за обједињавање српског народа уопште па и за обједињавање преко јединственог стандардног језика свих Срба („екавски – ћирилица“) учинио је у новијој историји, док је био на власти као вођа српског народа у БиХ, др Радован Караџић с труководством на чијем је челу био крајем 20. века. Нажалост, чим га је страни елемент притиском сменио с власти, српски лингвисти, филолози и књижевници, као да су његову смену једва дочекали – одмах су поново разбили његово успостављено обједињавање српског народа на стандардном језику по идеји „екавица – ћирилица“ и вратили српски језички стандард у четири верзије (две по изговору и две по писму). Закључак Овај текст написан је с циљем да се, унајкраће, укаже како је и зашто, чијом кривицом (кривицом, наравно, пре свега српских језичких стручњака у институцијама за српски језик у којима влада и даље суштински сербокроатистика као политичка лингвистика која је допринела да се српском народу одузме његов језик, а над писмом је извршен ћирилицоцид замењивањем гајицом до око 90 одсто. Драгољуб Збиљић ВИДОВДАН Напомене: [1] Политика од 21. јула 1990. у додатку „Уметност, наука, култура“. [1] Данашње Министарство културе с Владаном Вукосављевићем на челу, по наговору лингвиста, не разумеју то питање, па ради поправке статуса ћирилице у језику Срба предлажу новчану стимулацију за оне који би штампали књиге ћирилицом. Побогу, они још нису схватили да је то решено у Уставу Републике Србије у Члану 10. где јасно пише и за полуписмене да је службена употреба српског језика везана директно за ћириличко писмо и Устав не спомиње никакво друго писмо за писање српског језика и бесмислено је сада, без обзира на то шта пише у Уставу, стимулисати некога којим динаром да пише књиге на ћириличком писмо кад је то изричита уставна обавеза. Министарство, уместо само да тражи стриктну примену Члана 10. Устава Србије свуда и у свему у Србији, они спомињу динарску стимулацију кооја би умилостивила прекршиоце Устава да пишу књиге на уставно одређеном писму за српски језик. [1] Видети белешку са 7. седнице Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања Одбора за стандардизацију српског језика , одржане 13. новембра 2007. године у Институту за српски језик, Ђуре Јакшића 9, Београд у књизи Списи одбоера за стандардизацију српског језика Х, Институт за српски језик САНУ и Београдска књиг, Београд, 2008, стр. 82. [1] Исто [1] Исто, стр. 81-82. Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице - Видовдан Магазин http://ift.tt/1rMQyM6 http://ift.tt/2IIOggW #‎СмедеревскаПаланка‬ ‪#‎Србија‬ ‪#‎вести‬ ‪#‎новости‬ ‪#‎Паланка‬ ‪#‎Serbia‬ ‪#‎news‬ ‪#‎Palanka‬ #Гугл+
from Паланка Паланка на вези
Линк стране http://www.facebook.com/pages/p/728248087319888
https://plus.google.com/113026189826710502526/posts/jfsyPvfA7yS
via IFTTT
Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице Данас се многи међу Србима само вербално а практично лажно залажу за „спасавање“ срп... - Милан ...