БЕЛЕШКЕ С ПУТА: КОСОВО И МЕТОХИЈА (1)

БЕЛЕШКЕ С ПУТА: КОСОВО И МЕТОХИЈА (1) byadmin „Ми пут свој знамо – пут Богочовека“ -На овај пут, 20. јула 2018. године, упутили су се Александра и Стефан Дујовић, економисти из Новог Сада, Немања Девић историчар из Смедеревске Паланке, моја маленкост, историчар уметности из Смедеревска Паланке, те Габријел Тот из Осојана, који нам на путовању беше домаћин и „водич“. Иако је наш пут на Косово и Метохију био посут намерама младих научењака, на крају је био све само не листање страница и страница билиотеке манастира Дечани или Грачаница. У жељи да боље упознамо Метохију и њене прелепе манастире, горе и равнице, итинерар нам одједном постаде све дужи, напорнији и неизвеснији. Немајући великог искуства одласка на Космет сопственим аутом и без пратње полиције, пут нам се, приближавајући се административном прелазу, чинио и не тако безбедним. У Краљеву по договору покуписмо једног младог Косовца, учесника рата, поносног тату четворо деце (уз наду супруге да ће доћи и пето по реду) и повратника у село Осојане, које данас броји око 300 Срба. Његово искуство, одлично познавање албанског језика и саме Метохије, било нам је вишеструко корисно. Како то обично бива, он и његова бројна породица, показаху се као веома скромни људи, пуни ведрине, љубави и поноса. Наш домаћи, водич и пратилац је одавао утисак врлог војника; на руци је имао некакав непромочиви пластични сат, носио је црне наочаре за сунце, био оштрих црта лица и кратко ошишане косе, па се поред њега осећасмо сигурно и безбедно. Пут од Краљева до прелаза био је испуњен сведочењима нашег „територијалца“ о својим и страдањима читавог српског народа током бомбардовања и у годинама које су долазиле. Настављао је своје приче и касније, на готово свакој кривини читавог Косова и Метохије, које је познавао као свој џеп. После лаког и брзог прелаза административне линије, прва станица беше манастир Бањска. Тамо нас с радошћу дочека игуман манастира, отац Данило, пореклом Призренац, млад човек, велике енергије и знања, који са само још једним монахом подиже и обнавља светињу што је првобитно била замишљена као гробно место краља Милутина. Уморни од пута стидљиво се окреписмо лубеницом, нешто касније и манастирским пивом одличног укуса. Како се вече смешило, пожурисмо у Косовску Митровицу. О њој нам је Габријел говорио са различиих становишта: о проблемима с којима се сусреће Митровица, но многи од њих нису били везани за сукобе са Албанцима, мостом на Ибру и сл. Једноставно, (Северна) Митровица је место у којем се најкраће задржасмо, па уколико изузмемо монументални споменик кнезу Лазару на градском тргу и „трилеће“, познати косовски специјалитет у кафеу Лондон, нисмо пуно тога видели и запамтили. Могуће је и да смо и ми кренули с намером да блажимо душе метохијским пејзажима и велелпним манастирима, а не шетачким зонама и „фенси“ кафићима a la Кнез Михајлова улица у Београду. Тек, после изгледа незаобилазног сликања поред графита „Јер одавде нама назад“, упутисмо се ка српском селу Осојане, где је требало да заноћимо. Сутрадан смо већ били у срцу Метохије. Осојане је село на сат и по времена вожње од Митровице, између Истока и Клине, а на пола пута од Митровице до Дечана. Иако сам више пута био на Космету, додуше понајвише у самим манастирима, изненадила ме је, а и све нас, лепота метохијске земље. Сунцем окупана равница Осојана поносила се дечанским и пећким планинама у позадини. Заиста, није тешко заљубити се у Метохију и читаво Косово. Какве природе, каквих крајолика, прелепе и плодне земље и непрегледних равница. Дивне ли Војводине и Тисе и Дунава, прелепе ли Дрине и Љубовије, мистичне и хомољима испресецане Источне Србије, наше живописне Шумадије – али нигде не нађох такве земље као што је Метохија. Можда се у нама и зачуо понеки зов од искона, и отуда што се велики број Косоваца приликом друге Сеобе под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом (1737 – 1739) настанио управо у нашим, шумадијским крајевима, па су и засеок отргли од заборава, наденувши му име своје дедовине – Косовац (покрај Кусатка). Таквих топонима, чак и назива села везаних за Косово, налазимо широм Шумадије. Не каже се за џабе – крв није вода! Тај исти осећај посведочише и остали путници овог нашег каравана – млади историчар, наш суграђанин, коме преци пређоше у Шумадију с Шакабентом. Добро упућен у прилике на Космету, неретко је преузимао улогу водича од Габријела, па нас упознавао са најмањим селима попут Србице, или Глоговца. Наравно, причао нам је и о разним анегдотама својих пређашњих одлазака на Космет, „клацкању“ од 12 сати пута аутобусом од Београда до Косова, па и непријатностима на административном прелазу због књига и осталих поклона које је носио са собом. Поред нас двојице, на овај пут се одлучише и брат и сестра из Новог Сада. Било је заиста чудно видети да двоје младих економиста, без изражених осећања да „Цркву љубе“ и „Литургије поју“, без косовскометохијских корена пожеле да пођу са нама. Јер, истини за вољу, на Космет у највећем проценту одлазе ходочасници, млади богослови, или ретки студенати Филозофског и уметничких факултета. Отуда њихова знатижеља, али и несумњив искрени патриотски дух, нама беше подстрек да их упутимо на неке од значајних фресака из Пећи, или Дечана, као и на остале појединости из богате косовскометохијске повести. Снажан утисак на све нас оставио је манастир Будисавци, мала средњовековна црква и метох Пећке патријаршије окружен селима албанских католика. На улазу у сам манастир стајаше полицијски пункт. Од двојице полицајаца, помало на српском, помало на албаснком, успесмо да се споразуемо и легитимишемо. Нисмо прошли ни пар метара од пункта, наш домаћин и водич нас упути да је полицајац који је седео, и није устао да нас поздрави, бивши војник УЧК – а, који је некада могуће палио српске цркве, а данас их тобоже чува. И то је живот, како за Србе, тако и за Албанце. Две времешне и снагом слабашне монахиње бораве у овој светињи, помало заборављене од остатка света. Отуда и не чуди њихова радост да нас виде (као и наша с друге стране), па је причи било никад краја; о томе како је шпанска војска боравила у конацима манастира током рата, како су свештенослужитеље каменовала албанска деца, а неке је нажалост, попут чувеног оца Стефана, УЧК киднаповао и од тада им се губи сваки траг. Иначе, као што напоменух, манастир Будисавци се не налази на траси главних путева, помало је измештен, и има и оних са Косова који су или ретко или никада нису били у Будисавцима. А требало је. Према ктиторској композицији на јужном зиду унутрашњости, цркву је подигао Макарије Соколовић, брат Мехмеда Паше, обновитеља Пећке патријаршије. Насупот њој, на сверном зиду, налазе се сликане представе Св. Саве, Св. Арсенија, наследника Савиног архиепископског трона, те Св. Данила II, ктитора јужне, Богородичине цркве у Пећи и Св. Никодима, ктитора северне цркве посвећене Св. Димитрију, што све недвосмислено указује на вишевековне везе Будисаваца и Пећке патријаршије. Крај првог дела… пише Стеван Мартиновић ШУМАДИЈСКЕ ВЕСТИ #Шумадија #Шумадијскевести #вести #News
from Паланка Паланка на вези
Линк стране http://www.facebook.com/pages/p/728248087319888
http://sumadijskevesti.com/ka-kulturi-pise-stevan-martinovic/beleske-s-puta-kosovo-i-metohija-1/
via IFTTT
КА КУЛТУРИ (пише: Стеван Мартиновић)  БЕЛЕШКЕ С ПУТА: КОСОВО И МЕТОХИЈА (1) 8. августа 2018.8. августа 2018. admin 0 Comments „Ми пут свој знамо – пут Богочовека“   -На овај пут, 20. ј....