ОСНОВИ УЧЕЊА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ДОСТОЈАНСТВУ, СЛОБОДИ И ЉУДСКИМ ПРАВИМ...

ОСНОВИ УЧЕЊА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ДОСТОЈАНСТВУ, СЛОБОДИ И ЉУДСКИМ ПРАВИМА ПРЕАМБУЛА I ДОСТОЈАНСТВО ЧОВЕКА КАО РЕЛИГИОЗНО-МОРАЛНА КАТЕГОРИЈА II СЛОБОДА ИЗБОРА И СЛОБОДА ОД ЗЛА III ЉУДСКА ПРАВА У ХРИШЋАНСКОМ ВИЂЕЊУ СВЕТА И У ЖИВОТУ ДРУШТВА IV ДОСТОЈАНСТВО И СЛОБОДА У СИСТЕМУ ЉУДСКИХ ПРАВА V ПРИНЦИПИ И ПРАВЦИ ПРАВНО-ЗАШТИТНЕ ДЕЛАТНОСТИ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕАМБУЛА Током целокупне људске историје схватање онога шта јесте човек, суштински је утицало на уређење приватног и друштвеног живота људи. Без обзира на дубоке разлике међу различитим цивилизацијама и културама, у свакој од њих постоје некакве представе о људским правима и дужностима. У савременом свету значајну распрострањеност задобио је став да институција људских права може сама по себи на најбољи могући начин да допринесе развоју људске личности и организацији друштва. Притом се уз позивање на заштиту људских права у пракси често реализују такви ставови који се коренито разликују са хришћанским учењем. Хришћани се налазе у условима у којима их друштвене и државне структуре могу терати, а врло често их и терају, да мисле и поступају противно Божијим заповестима, што представља сметњу достизању најважнијег циља у животу човека – избављењу од греха и задобијању спасења. У овој ситуацији Црква је, темељећи се на Светом писму и Светом Предању, призвана да подсети на основне ставове хришћанског учења о човеку и да вреднује теорију о људским правима, као и њену примену у животу. I ДОСТОЈАНСТВО ЧОВЕКА КАО РЕЛИГИОЗНО-МОРАЛНА КАТЕГОРИЈА I 1. Основни појам на коме се заснива теорија о људским правима је схватање људског достојанства. Упрово због тога постоји потреба да се саопшти црквени став у вези са достојанством човека. У складу са библијским откривењем, природу не само да је створио Бог него ју је обдарио својствима Његовог лика и подобија (в. Пост. 1,26). Само на тој основи могуће је тврдити да људска природа поседује неотуђиво достојанство. Свети Григорије Богослов је, упоређујући људско достојанство с актом Божанског стварања, писао: „Таквим богатством је Бог обдарио све људе, због тога, наравно, да би подједнаким раздавањем Својих дарова показао и подједнако достојанство наше природе и богатство Свог добра“ (Беседа 14, „О љубави према сиромашнима“). Оваплоћење Бога Логоса било је сведочанство да људска природа ни након грехопада није изгубила достојанство, јер у њој је остао неуништиви лик Божији, а значи и могућност успостављања људског живота у пуноћи његовог почетног савршенства. То је сачувано у богослужбеном текстовима Православне Цркве: „Слика сам неизрециве твоје славе, иако носим и ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару лепоту опет уобличи. (тропари на непорочне из чина опела). То што је Господ Исус Христос узео на себе сву пуноћу људске природе осим греха (в. Јевр. 4,15) показује да се достојанство не односи на изопачења настала у тој природи која су резултат грехопада. I 2. Ако се на лик Божији, у православљу, односи неотуђиво, онтолошко достојанство сваке људске личности, њена највећа вредност, онда се живот адекватан достојанству упоређује са схватањем подобија Божијег, које се с Божијом благодаћу достиже кроз преодолевање греха, стицање моралне чистоте и врлина. Управо због тога, човек који носи у себи лик Божији, не треба да се преузноси овим високим достојанством, јер то није његова лична заслуга него Божији дар. Исто тако, он не треба њиме да оправдава своје слабости или пороке, него напротив, да почне да увиђа одговорност за усмереност и начин свог живота. Очигледно је да је у самом појму достојанства неотуђиво присутна идеја одговорности. Тако, у источно – хришћанској традицији појам „достојанство“ има, пре свега, морални смисао, а представе о томе шта је достојно, а шта није достојно, у чврстој су вези са моралним или неморалним поступцима човека и са унутрашњим стањем његове душе. Узимајући у обзир стање људске природе помрачено грехом, важно је јасно разликовати достојно и недостојно у животу човека. I 3. Достојан је онај живот који је у складу са првобитним призвањем положеним у природу човека који је створен за учешће у благодатном животу Бога. Свети Григорије Ниски каже: „Ако је Бог пуноћа добра, а човек Његов лик, онда лик у томе и одговара прволику, да постане преиспуњен сваким добром“ (О стварању човека, гл. 16). Због тога се живот човека и састоји у „уподобљењу Богу у врлинама, колико је то могуће човеку“ (Тачно изложење православне вере), како примећује преподобни Јован Дамаскин. У светоотачкој традицији ово разоткривање лика Божијег назива се обожење. Богом дато достојанство потврђује се тиме што сваки човек поседује морални закон који се препознаје у гласу савести. О томе пише свети апостол Павле у Посланици Римљанима: „Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају“ (Рм 2,15). Управо због тога, моралне норме које су својствене људској природи, као и моралне норме које се налазе у Божанском откривењу, разоткривају промисао Божију о човеку и његовом предназначењу. Оне представљају звезде водиље за живот у добру који је достојан људске природе коју је Бог створио. Најузвишенији образац оваквог живота открио је свету Господ Исус Христос. I 4. За човека је недостојан живот у греху јер он разара самог човека, а такође наноси штету и другим људима, као и природи која нас окружује. Грех преокреће јерархију односа у природи човека. Уместо да дух влада телом, у греху се он покорава телу, на шта обраћа пажњу Свети Јован Златоусти: „Ми смо преокренули поредак и зло је тако ојачало да ми приморавамо душу да следи жеље тела“ (Беседа 12 на Књигу Постања). Живот по закону тела противан је Божијим заповестима и не одговара моралном закону којег је Бог положио у природу човека. У односима с другим људима, под утицајем греха, човек делује као егоиста који се стара да задовољи своје потребе на рачун ближњих. Такав живот је опасан за личност, друштво и природу која нас окружује јер нарушава хармонију бића, преокреће се у душевна и телесна страдања, болести и рањивост услед последица разарања животне средине. Морално недостојан живот не разара онтолошки Богом дато достојанство, али га тако јако помрачује, да се оно скоро ни не може препознати. Управо због тога је потребан огроман напор воље, да бисмо увидели, а још више, признали природно достојанство тешког преступника или тиранина. I 5. Да би човек успоставио хармонију у односу на сопствено достојанство посебан значај има покајање у основи кога лежи спознаја греха и жеља да се измени сопствени живот. Кајући се, човек признаје дисхармонију својих мисли, речи или поступака у односу на Богом дато достојанство и сведочи пред Богом и Црквом о сопственој недостојности. Покајање не понижава човека него му даје јак стимуланс за духовни рад на себи, за стваралчку промену сопственог живота, за очување чистоте Богом датог достојанства и узрастање у њему. Управо због тога, светоотачка и аскетска мисао и литургијска традиција Цркве више говоре о недостојности човека који је условљен грехом, него о његовом достојанству. Тако се у молитви Светог Василија Великог, коју хришћани изговарају пред причешће Светим Христовим Тајнама, каже: „Темже и аз, аще и недостоин есмь небесе и земли, и сея привременныя жизни, всего себе повинув греху, и сластем поработив, и Твой осквернив образ; но творение и создание Твое быв, не отчаяваю своего спасения, окаянный, на Твое же безмерное благоутробие дерзая, прихожду“. („Стога и ја, мада сам недостојан неба и земље, па и овог привременог живота, целог себе потчинивши греху, и сластима заробивши, и Твој оксврнивши лик, ипак, пошто сам Твоје створење и саздање, не очајавам кукаван за своје спасење, него, уздајући се у Твоје безмерно милосрђе, приступам“).. У складу с православном традцијом, очување Богом датог достојанства и узрастања у њему условљено је животом у складу са моралним нормама, јер ове норме изражавају првостворену, а значи и истинску природу човека која није помрачена грехом. Због тога, између људског достојанства и моралности постоји директна веза. Још више од тога, признање достојанства личности означава потврду њене моралне одговорности. II СЛОБОДА ИЗБОРА И СЛОБОДА ОД ЗЛА II 1. У зависности од самоопредељења слободне личности лик Божији у човеку може се замрачивати или се пројављивати снажније. Притом, природно достојанство постаје све очигледније у животу такве личности или се потире грехом. Резултат директно зависи од самоопредељења личности. Слобода јесте једна од пројава лика Божијег у људској природи. По речима Светог Григорија Ниског, „човек је постао боговидан и блажен, јер је обдарен слободом (αὐτεξουσίῳ)“ (Беседа о упокојенима). На основу овога, Црква се, у својој пастирској и духовничкој пракси, пажљиво односи ка унутрашњем свету човека и његовој слободи избора. Потчињавање воље човека помоћу манипулације или насиља неком спољашњем ауторитету схвата се као нарушавање поретка који је установио Бог. У исто време слобода избора није апсолутна и коначна вредност. Она је дата од Бога да служи људском добру. Остварујући је човек не треба да чини зло самоме себи и онима који га окружују. Ипак, по сили власти греха који је својствен палој људској природи, никакав људски напор није довољан за остварење истинског добра. На сопственом примеру Свети апостол Павле сведочи о ономе шта је својствено сваком човеку: „Јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим, то чиним… Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени“ (Рим 7, 15-16). Следствено, човек не може да се снађе без помоћи Бога и тесне сарадње са Њим, јер само је Он извор сваког добра. Одбацивши Бога и ослањајући се искључиво на себе, први људи пали су под власт разорних сила зла и смрти и предали су ту зависност својим потомцима. Злоупотрeбивши слободу избора човек је изгубио другу слободу (ἐλευθερία) – слободу живота у добру коју је имао у првоствореном стању. Ову слободу човеку враћа Господ Исус Христос: „Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (ἐλεύθεροι)“ (Јн 8,36). Стицање слободе од греха немогуће је без светотајинског сједињења човека са преображеном Христовом природом, што се остварује у Тајни Крштења (Рим 6,3-6; Кол. 3,10), а учвршћује се кроз живот у Цркви – Телу Христовом (Кол. 1, 24). Свето писмо говори о неопходности улагања сопственог напора човека да би се ослободио од греха: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5,1). О истом искуству сведочи и практично искуство мноштва светих мушкараца и жена који су се подвизавали духовним подвигом и који су потврдили могућност преображења живота сваког човека. Ипак, плодови духовних напора човека пројавиће се у пуноћи тек при свеопштем васкрсењу, када ће се „наше понижено тијело“ саобразити „тијелу славе Његове“ (Флп 3,21). II 2. Господ Исус Христос каже: „И познаћете истину и истина ће вас ослободити… сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јн 8,32,34). То значи да је истински слободан онај ко иде путем праведног живота и тражи заједницу с Богом, извором апсолутне истине. Супротно, злоупотреба слободе, избор лажног, неморалног начина живота разара саму слободу избора јер води вољу у поробљавање грехом. Само Бог, који је извор слободе, може да је одржава у човеку. Они који не желе да се растану с грехом дају своју слободу ђаволу – противнику Бога, оцу зла и неслободе. Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно ишчезава када се избор чини у корист зла. Зло и слобода су неспојиви. У људској историји избор људи и друштава у корист зла доводио је до губитка слободе и огромних људских жртава. И данас човечанство може да стане на исти тај пут уколико такве апсолутно порочне манифестације, као што су: абортус, самоубиство, разврат, изопаченост, разарање породице и култ грубости и насиља, престану да буду исправно морално оцењиване и почну да буду оправдаване с ослонцем на изопачено схватање људске слободе. Слабост институције људских права је у томе што она, штитећи слободу избора (αὐτεξουσίον), све мање и мање узима у обзир моралну димензију живота и слободу од греха (ἐλευθερία). Друштвено уређење треба да се оријентише на обе слободе, хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не може се штитити једна слобода, а да се превиђа друга. Слободно стајање у добру и истини немогуће је без слободе избора. Исто тако, и слободни избор губи своју вредност и смисао, уколико се окреће злу. III ЉУДСКА ПРАВА У ХРИШЋАНСКОМ ВИЂЕЊУ СВЕТА И У ЖИВОТУ ДРУШТВА III 1. Бог је сваког човека обдарио достојанством и слободом. Ипак, злоупотрба слободе неизбежно води до уништавања сопственог достојанства и до понижења достојанства других људи. Друштво треба да креира механизме који поново успостављају хармонију људског достојанства и слободе. У друштвеном животу концепција људских права и морал могу и треба да служе датом циљу. Притом су они повезани бар већ том околношћу што морал, односно представе о греху и добру, увек претходе закону који је и настао из ових представа. Ето због чега ерозија морала увек, на крају крајева, доводи до разарања закона. Представе о правима човека прошле су дугу историјску еволуцију и баш због тога не могу бити апсолутизоване у свом садашњем схватању. Потребно је јасно дефинисати хришћанске вредности с којима треба да буду хармонизована људска права. III 2. Људска права не могу да буду изнад вредности духовног света. Хришћанин ставља своју веру у Бога и своју заједницу с Њим изнад сопственог земаљског живота. Због тога је недопустиво и опасно тумачење људских права као највише и универзалне основе друштвеног живота којој треба да се потчињавају религијски ставови и пракса. Никаквим позивањем на слободу речи и стваралаштва не може се оправдати извргавње руглу у јавној сфери предмета, симбола или схватања које поштују верујући људи. Иако нису Богом установљена, људска права не треба да буду у конфликту са Божијим Откривењем. За већи део хришћанског света, упоредо с идејом личне слободе, није од мање важности категорија верске и моралне традиције с којима човек треба да усаглашава своју слободу. За многе људе који живе у различитим државама, нису толико секуларизовани стандарди људских права, колико верско учење и традиције, те које поседују највиши ауторитет у друштвеном животу и узајамним односима. Никакве људске установе, укључујући начине и механизме друштвено-политичког устројства, не могу саме по себи да учине људски живот моралнијим и савршенијим, да униште зло и патње. Важно је да се има у виду да државне и друштвене силе имају реалну способност и призвање да пресецају зло у његовим социјалним манифестацијама, али да оне не могу да однесу победу над његовим узроком – греховношћу. Суштинска борба са злом води се у дубини људског духа и може имати успеха само на путевима религиозног живота личности: „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6,12). У Православљу неизоставно постоји увереност да друштво, уређујући земаљски живот, треба да узме у обзир не само људске интересе и жеље, него и Божију правду, вечни морални закон дат од Творца који дејствује у свету, независно од тога да ли је са њим сагласна воља појединаца или људских друштава. Овај закон, који је овековечен у Светом Писму, за православног хришћанина је изнад било којих установа, јер ће по њему Бог судити човеку и народима пред Својим Престолом (в. Откр. 20,12). III 3. Развој и примену концепције људских права потребно је усагласити са моралним нормама, с моралним законом кога је Бог положио у људску природу, а који се препознаје у гласу савести. Људска права не могу бити основ за приморавање хришћана да нарушавају Божије заповести. Православна Црква сматра да су недопустиви покушаји да се став верујућих о човеку, породици, друштвеном животу и црквеној пракси потчини схватању људских права које је противно религији. На ово хришћани морају попут апостола Петра и Јована да кажу: „Је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дап 4,19). Недопустиво је да се у област људских права уводе норме које разводњавају или замењују како јеванђељски тако и природни морал. Црква примећује огромну опасност у законодавној и друштвеној подршци различитих порока – на пример: полне распуштености и разврата, култа гомилања новца и насиља. Исто тако, недопустиво је проглашење за норму неморалних и антихуманих дејстава у односу на човека, таквих као што су абортус, еутаназија, коришћење људских ембриона у медицини, експерименти који мењају људску природу и томе слично. Нажалост, у друштву се појављују законодавне норме и политичка пракса, које не само да дозвољавају сличне радње него стварају и предуслове за њихово наметање читавом друштву кроз средства јавног информисања, образовног и здравственог система, рекламу, сферу трговине и услуга. Осим тога, верујући људи који сматрају ове појаве за греховне бивају приморавани да признају допуштеност греха или се подвргавају дискриминацији и прогонима. На основу закона многих земаља кажњиве су радње које наносе штету другом човеку. Ипак, животно искуство показује да се и штета коју човек наноси самом себи распростире на околину, на оне који су повезани с њим родбинским везама, везама пријатељства, суседства, заједничке делатности и држављанства. Човек сноси одговорност за последице греха, јер његов избор у корист зла погубно утиче на ближње и на целокупну Божију творевину. У складу са својим достојанством човек је призван да чини добра дела. Његова је дужност да се брине о свету који га окружује и о људима. Усмереност његовог живота треба да буде чињење добра и учење добру, а не злу: „Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести, и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме“ (Мт 5,19). III 4. Људска права не треба да противрече љубави према Отаџбини и ближњима. Творац је положио у људску природу потребу заједничарења и уједињавања људи, о чему је рекао: „Није добро да је човјек сам“ (Пост. 2,18). Љубав према сопственој породици и другим блиским људима не може да се не прошири на народ и земљу у којој човек живи. Није случајно да православна традиција уздиже патриотизам до речи Самог Христа Спаситеља: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15,13). Признање права индивидуе треба да буде уравнотежено дефинисањем одговорности људи једних према другима. Крајности индивидуализма и колективизма не могу да служе хармоничном уређењу друштвеног живота. Оне доводе до деградације личности, моралног и правног нихилизма, пораста злочина, губитка грађанске активности и међусобног отуђења људи. Духовно искуство Цркве сведочи да тензија између појединачног и друштвеног интереса може бити превазиђена када се људска права и слободе усаглашавају с моралним вредностима, а најважније је да се живот човека и друштва оживљава љубављу. Управо је љубав та која укида све противречности између личности и људи који је окружују, чинећи човека способним да у потпуности оствари своју слободу и истовремено да се брине о ближњима и Отаџбини. Радње које су усмерене на поштовање људских права, на усавршавање друштвених и економских односа и институција неће бити крунисане истинским успехом уколико буду игнорисане духовне и културне традиције земаља и народа. Цивилизације не треба да намећу једна другој свој начин уређења живота под предлогом заштите људских права. Заштитно-правна делатност не треба да буде у служби политичких интереса појединих земаља. Борба за људска права даје плодове онда када служи духовном и материјалном богатству личности и друштва. III 5. Реализација људских права не треба да води деградацији животне средине и исцрпљивању природних ресурса. Одрицање од богооткривених оријентира људског и друштвеног живота не доводи само до захлађења у међуљудским односима, него и до катастрофалног судара човека и природе која је од Творца дата човеку да господари њом (Пост. 1,28). Неограничена тежња ка задовољавању материјалних потреба, а посебно прекомерних и вештачких, греховна је по својој суштини, јер води оскудици и људске душе и околине. Не треба заборављати да природна богатства нису само људска својина, него пре свега Божија творевина: „Господња је земља и што је год у њој, васељена и све што живи на њој“ (Пс. 24,1). Признање права човека не значи да због угађања сопственим егоистичним интересима он може да разбацује природне ресурсе. Људско достојанство неодвојиво је од његовог призвања да брине о Божијем свету (в. Пост. 2,15), да се руководи умереношћу приликом задовољавања својих потреба, да брижно чува богатство, разноврсност и лепоту природе. Ове истине друштво или држава треба да узму у обзир са највећом озбиљношћу при дефинисању главних циљева социјално-економског и материјално-техничког развоја. Треба имати у виду да не само садашња већ и будућа поколења имају право да користе та природна богатства која нам је Творац дао. С тачке гледишта Православне цркве, политичко-правна институција људских права може бити у служби позитивним циљевима заштите људског достојанства и може доприносити духовно-моралном развоју личности. Због тога остварење људских права не треба да се налази у противречности с богоустановљеним моралним нормама и на њему заснованом традиционалном моралу. Појединачна права човека не могу се супротстављати вредностима и интересима Отаџбине, друштва и породице. Остварење људских права не треба да буде оправдање за напад на религијске светиње, културне вредности и особености народа. Људска права не могу бити повод за наношење непоправљиве штете природном достојанству. IV ДОСТОЈАНСТВО И СЛОБОДА У СИСТЕМУ ЉУДСКИХ ПРАВА IV 1. Постоје различите традиције тумачења и специфичности националних остварења комплекса људских права и слобода. Савремени систем људских права има разгранат карактер и тенденцију ка још детаљнијој разради. У свету нема општеприхваћене класификације права и слобода. Различите правне школе групишу их на основу различитих критеријума. Црква, по сили свог основног призвања, предлаже да се права и слободе посматрају с тачке гледишта њихове могуће улоге у стварању повољних услова за усавршавање личности на путу спасења. IV 2. Право на живот. Живот је дар Божији човеку. Господ Исус Христос благовести: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн 10,10). Заповест „Не убиј“ је заједно са другим заповестима била дата пророку Мојсију од Бога. Православље не прихвата и осуђује тероризам, оружану агресију, криминалистичко насиље, исто као и све друге форме злочиначког одузимања људског живота. Истовремено, живот се не ограничава земаљским оквирима у којима човека обликује секуларни поглед на свет и законски систем који је у вези са њим. Хришћанство сведочи да земаљски живот, који сам по себи представља вредност, добија пуноћу и апсолутни смисао у перспективи вечног живота. Због тога, на првом месту не треба да стоји сама жеља да се по било коју цену сачува земаљски живот него тежња да се он организује тако да човек може у сарадњи са Богом да изгради своју душу за вечност. Реч Божија нас учи да давање свог земаљског живота ради Христа и Јеванђеља (в. Мк 8,35) и ради других људи не штети спасењу човека, него напротив, да га приводи у Царство Небеско (в. Јн 15,13). Црква поштује подвиг мученика, који су чак и својом смрћу послужили Господу, као и исповедника који га се нису одрекли пред лицем гоњења и претњи. Православни хришћани, такође, поштују херојство оних који су дали живот на пољу одбране Отаџбине и својих ближњих. У исто време Црква осуђује самоубиство, с обзиром да онај ко га изврши не приноси себе као жртву него одбацује живот као дар Божији. У вези са тим, није прихватљива легализација такозване еутаназије – помагања одласка из живота људи који представља комбинацију убиства и самоубиства. Право на живот треба да подразумева заштиту људског живота од момента зачећа. Сваки атак на живот људске личности која се формира јесте нарушавање тог права. Саврамени међународни и национални правни акти учвршћују и чувају живот и права детета, одраслог и старог човека. Иста логика заштите људског живота треба да се примени и на интервал од момента зачећа до рођења. Библијска представа о Богом датој вредности људског живота од момента зачећа конкретно је изражена кроз речи цара Давида: „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје… Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. Заметак мој видјеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани забиљежени, кад их још није било ниједнога“ (Пс. 138,13,15-16). Признајући да је смртна казна била прихватљива у старозаветном периоду, а нема ни указивања на неопходност њеног укидања „ни у Светом писму Новог завета, ни у Предању и историјском наслеђу Православне цркве“, немогуће је не присетити се да је „Црква често узимала на себе обавезу да пред световном влашћу тражи помиловање за осуђене на смрт, тражећи за њих милост и ублажавање казне“ (Основи социјалне концепције Руске православне цркве, 9.3). Штитећи људски живот, Црква је, без обзира на однос друштва према смртној казни, призвана да остварује ову обавезу тражења помиловања. IV.3. Слобода савести. Дар слободе избора човек, пре свега, препознаје у могућности да изабере своје сопствене животне оријентире. Како пише Свети Иринеј Лионски, „Бог га (човека) је створио као слободног, као оног који има сопствену власт <…> да добровољно остварује Божију вољу, а не по Божијој принуди“ (Против јереси, гл. XXXVI, 1,4). Принцип слободе савести у сагласности је с вољом Божијом, ако штити човека од деспотизма у односу на његов унутрашњи свет, од насилног наметања различитих схватања. Није случајно у Основама социјалне концепције Руске православне цркве призната потреба да се „за човека сачува нека аутономна сфера, где ће његова савест остати „самовласни“ господар, пошто од слободног исказивања воље, у крајњем исходу, зависи спасење и пропаст, пут ка Христу или пут од Христа“ (ОСК, IV, 6). У условима земаљске државе, слобода савести која је законом проглашена и потврђена, дозвољава Цркви да сачува своју самосталност и независност од људи који имају другачија схватања и обезбеђује правни основ, како за неприкосновеност њеног унутрашњег живота, тако и за јавно сведочење Истине. Упоредо с тим „успостављање правног начела слободе савести сведочи о губитку духовних вредности и циљева у друштву“ (ОСК, III, 6). Понекад се слобода савести тумачи као захтев за верском неутралношћу или као индиферентност државе и друштва. Неке идеолошке интерпретације верске слободе инсистирају на признавању релативним или „подједнако истинитим“ све облике вероисповести. То није прихватљиво за Цркву, која је, уважавајући слободу савести, призвана да сведочи о Истини коју она чува и да разобличава заблуде (в. Тим, 3,15). Друштво има право да слободно одређује садржај и обим међусобних односа државе и различитих заједница у зависности од њихове бројности, од тога да ли је она традиционална у тој земљи или региону, од доприноса историји и култури и од положаја у друштву. Притом треба поштовати једнакост држављана пред законом независно од њиховог односа према религији. Принцип слободе савести није препрека за партнерске односе Цркве и државе у социјалним, хуманитарним, образовним и другим друштвено корисним делатностима. Не треба, позивањем на слободу савести, изврћући саму суштину овог принципа, успостављати потпуну контролу над животом и схватањима човека, уништавати лични, породични и друштвени морал, вређати верска осећања, посезати на светиње и штетити духовно-културној самосталности народа. IV 4. Слобода речи. Слобода изражавања мишљења и осећања, која претпоставља могућност ширења информација, јесте природни наставак слободе избора. Реч је основно средство комуникације људи с Богом и међусобно. Садржај комуникације озбиљно утиче на благостање човека и међусобне односе у друштву. Човек носи посебну одговорност за сопствене речи. „Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен“ (Мт. 12,37). Јавни наступи и изјаве не треба да доприносе ширењу греха, да рађају насиље и несклад у друштву. Реч треба да изграђује и подржава добро. Посебно је опасно вређати верска и национална осећања, извртати информације о животу различитих верских заједница, народа, социјалних група и личности. Одговорност речи вишеструко расте у савременом свету који проживљава буран развој технологије чувања и ширења информација. IV 5. Слобода стваралаштва. Стваралачке способности су манифестација лика Божијег у човеку. Црква благосиља стваралаштво које открива нове хоризонте за духовно узрастање човека и за познање створеног света. Будући да је призвано да доприноси разоткривању потенцијала личности, стваралаштво не треба да оправдава нихилистички однос према култури, религији и моралу. Право сваке личности или групе људи на самоизражавање не треба да се остварује у формама које су увредљиве за уверења и начин живота других чланова друштва. Притом треба поштовати један од основних принципа заједничког живота – међусобно уважавање различитих ставова о свету које имају различите групе људи. Подвргавање светиња руглу не може бити оправдано позивањем на права уметника, писца и новинара. Савремено законодавство обично не штити само људски живот и имање него и симболичне вредности какве су сећање на преминуле, гробна места, историјске споменике и споменике културе, као и државне симболе. Иста таква заштита треба да буде распрострањена на веру и светиње које су важне религиозним људима. IV 6. Право на образовање. Уподобљење Богу у врлини представља циљ људског земаљског живота. Образовање није само средство за стицање знања или за увођење човека у живот друштва, него и васпитање личности у складу са промислом Творца. Право на образовање претпоставља стицање знања које узима у обзир културне традиције друштва као и поглед на свет са позиције породице и личности. У основи већине светских култура налази се религија и због тога свестрано васпитање и образовање човека треба да укључује и предавање знања о религији која је створила ту културу у којој човек живи. Притом треба поштовати слободу савести. IV 7. Грађанска и политичка права. У Светом писму верујући се поучавају да обављју породичне и друштвено значајне обавезе као послушање Христу (в. Лк. 3,10-14; Еф. 5,32-33; Тит 3,1). Свети апостол Павле је више пута искористио права римског грађанина да би могао неометано да проповеда Реч Божију. Грађанска и политичка права дају човеку велике могућности за делатно служење ближњем. Користећи ово оруђе грађанин може да врши утицај на живот друштва и да учествује у управним пословима државе. Од тога како човек користи своје право да бира и да буде изабран, право прављења асоцијација и савеза, слободе речи и ставова, зависи и благостање друштва. Коришћење политичких и грађанских права не треба да доводи до деоба и непријатељства. Православна традиција саборности претпоставља очување јединства друштва на темељу непроменљивих моралних вредности. Црква позива људе да сузбију своје егоистичне тежње ради заједничког добра. У историји народа који су под патронатом Руске православне цркве створена је плодотворна представа о потреби заједничке сарадње власти и друштва. Политичка права могу у потпуности да служе таквом принципу државно-друштвених односа. За ово је потребно реално заступништво интереса грађана на различитим нивоима власти и обезбеђење могућности за грађанску делатност. Приватни живот, поглед на свет и воља људи не треба да буду предмет апсолутне контроле. За друштво је опасна манипулација људском слободом избора и њиховом свешћу од стране структура које су на власти, политичких снага, економских и медијских елита. Такође је недопустиво прикупљање, концентрација и коришћење информација о било којој страни људског живота без њихове сагласности. У случајевима када то захтева заштита Отаџбине, очување морала, здравствена заштита, права и законски интереси грађана, као и превенција или разоткривање злочина и спровођење правосуђа, прикупљање информација о човеку може се савршавати без његовог одобрења. Ипак, и у тим случајевима, добијање и коришћење информације треба да се остварује у складу са изреченим циљевима и поштовањем закона. Методе прикупљања и обраде информација о људима не треба да унижавају људско достојанство, ограничавају слободу и претварају човека од субјекта друштвених односа у објекат аутоматског управљања. Још опасније за људску слободу биће увођење техничких средстава која стално прате човека или су неодвојива од његовог тела, ако их буде могуће користити за контролу његове личности и управљање њоме. IV 8. Социјално-економска права. Земаљски живот није могућ без задовољења материјалних потреба човека. У књизи Дела апостолских говори се о ранохришћанској заједници у којој је материјална брига о њеним члановима била стављена на посебну висину (в. Дап 4, 32-37; 6, 1-6). Исправна употреба материјалних добара није безначајна за дело спасења. Због тога је неопходно давати јасну моралну димензију таквим правима и слободама као што је право на приватну својину, право на рад, право на заштиту од самовоље послодавца, слобода предузетништва и право на достојанствен животни ниво. Реализација економских права не треба да доводи до формирања таквог друштва у коме се коришћење материјалних добара претвара у циљ који доминира или је једини циљ постојања друштва. Један од циљева економских и социјалних права састоји се у томе да се спречи конфронтационо раслојавање у друштву. Такво раслојавање је у супротности са заповешћу о љубави према ближњем. Оно ствара услове за моралну деградацију друштва и личности, рађа међусобно отуђење људи и нарушава принцип праведности. Битна одговорност друштва јесте брига о људима који нису у могућности да остваре своје материјалне потребе. Могућност образовања и неопходне за живот медицинске помоћи не сме да зависи од социјалног и економског положаја човека. IV 9. Колективна права. Права поједине личности не треба да буду разорна за јединствено уређење живота и породичне традиције, као и за различита верска, национална и друштвена удруживања. Бог је у људску природу положио тежњу индивидуе ка заједничком живљењу (в. Пост. 2,18). На путу остварења воље Божије о јединству људског рода важну улогу играју различити облици друштвеног живота који се остварује у националним, државним и социјалним савезима. Ипак, пуноћу остварења Божијих заповести о љубави према Богу и ближњем (в. Мт. 22, 37-39) собом пројављује Црква – богочовечански организам. Почетак друштвеног живота представља породица. Не говори узалуд Свети апостол Павле о причасности породице Светој тајни Цркве (в. Еф.5, 23-33). У породици човек стиче искуство љубави према Богу и ближњем. Кроз породицу се предаје религијска традиција, социјално уређење и национална култура друштва. Савремено право треба да посматра породицу као законити савез мушкарца и жене у коме се стварају природни услови за нормално васпитање деце. Закон је, такође, призван да уважава породицу као целовити организам и да је штити од разарања које је проузроковано падом морала. Чувајући права детета, правни систем не треба да негира посебну улогу родитеља у његовом васпитању које је неодвојиво од светоназорског и верског искуства. Потребно је уважавати и друга колективна права, као што су право на мир, право на природну средину, право на очување културног наслеђа и унутрашњих норми које регулишу живот различитих заједница. Јединство и узајамна повезаност грађанских и политичких, економских и социјалних, индивидуалних и колективних права човека може да допринесе хармоничном уређењу друштвеног живота, како на националном, тако и на међународном нивоу. Друштвена вредност и успех целокупног система људских права зависи од тога колико он ствара услове за узрастање личности у Богом датом достојанству и колико је у складу са одговорношћу човека за сопствене поступке пред Богом и ближњима. V ПРИНЦИПИ И ПРАВЦИ ПРАВНО-ЗАШТИТНЕ ДЕЛАТНОСТИ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ V 1. Од давних времена до данашњег дана Православна црква заузима се пред влашћу за људе који су неправедно осуђени, понижени, унесрећени и подвргнути експлоатацији. Милосрдно заступништво Цркве распростире се и на оне који служе праведну казну за злодела. Црква је, такође, много пута позивала да се заустави насиље и да се ублаже страсти онда када су се разгарали конфликти током којих су се кршила људска права на живот, здравље, слободу и достојанство. На крају карајева, током година богоборачких гоњења православни јерарси, свештенослужитељи и лаици обраћали су се власти и друштву, штитећи слободу исповедања вере и бранећи право на активно учешће верских заједница у животу народа. V 2. Исто тако смо и ми данас призвани да се, не само на речима него и на делима, ревносно бринемо о очувању права и достојанства човека. Притом, свесни смо тога да се у савременом свету права човека понекад нарушавају тако да његово достојанство, не само да нарушава државна власт, него и транснационалне структуре, економски субјекти, псеудорелигиозне групације, терористичке и остале злочиначке организације. Све чешће, достојанство и права човека морају се штити од разорне информационе агресије. За нашу правно-заштитну делатност посебно треба издвојити следеће области: – одбрана права човека да слободно исповеда веру, да савшрава молитве и богослужења, да чува духовно-културне традиције, да поштује верске принципе, како у приватној, тако и у сфери друштвене делатности; – супротстављање злочинима на пољу националне и верске мржње; – заштита личности од самовоље лица који су носиоци власти и од послодаваца, као и од насиља и понижења у породици и колективу; – заштита живота, слободе избора и људског достојанства у току интернационалних, политичких, економских и социјалних конфликата; – пастирско старање за војнике, за очување њихових права и достојанства у условима ратних дејстава и служења војног рока у време мира; – брига о уважавању достојанства и права људи који се налазе у социјалним установама и затворима с двоструком пажњом према инвалидима, сиромашнима, старима и другим беспомоћним људима; – одбрана права нација и етничких група да имају сопствену религију, језик и културу; – старање о онима чија права, слобода и здравље страдају због делатности деструктивних секти; – афирмација породице у њеном традиционалном поимању, очинства, мајчинства и детињства; – супротстављање увлачењу људи у корупцију и у друге облике злочина, као и у проституцију, наркоманију и игроманију; – старање о правденом економском и социјалном друштвеном уређењу; – забрана тоталног контролисања људске личности, контролисања њене слободе избора и приватног живота, кроз коришћење савремених технологија и политичких манипулација; – неговање уважавања закона и ширење позитивног искуства реализације и заштите људских права; – експертиза правних аката, законодавних иницијатива и деловања органа власти с циљем превенције гажења људских права и достојанства, као и погоршавања моралне ситуације у друштву; – учешће у друштвеној контроли остваривања законодавства, конкретно, оног које регулише црквено-државне односе, као и контроле остваривања законских одлука ; V 3. Правно-заштитна делатност деце Руске Православне Цркве може се водити и на општецрквеном нивоу, уз благослов Свештеноначалствујућих, и на нивоу друштвених организација које стварају мирјани од којих многи већ сада успешно раде у правно-заштитној сфери. У својој делатности која је усмерена на заштиту права и достојанства човека, Црква се труди да оствари међусобну сарадњу са државом и друштвеним снагама. Бирајући партнере у друштву, Црква се сећа речи Христа Спаситеља које је изговорио апостолима: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк 9,40). V 4. Ослањајући се на црквено учење о достојанству, слободи и правима човека, хришћани су призвани да остварују морално оријентисану социјалну делатност. Она се може манифестовати у најразличитијим облицима – на пример, у сведочењу пред лицем власти, у интелектуалним разрадама, у спровођењу кампања за заштиту разних категорија људи и њихових права. Не тежећи револуционарном преуређењу света и признајући права осталих друштвених групација на учешће у друштвеним трансформацијама на основу њихове слободе избора која је у складу са њиховим погледом на свет, православни хришћани остављају себи и право на учешће у таквом уређењу друштвеног живота који не би противречио њиховој вери и моралним принципима. Исте такве принципе Руска православна црква спремна је да брани у дијалогу са секуларним друштвом и у сарадњи са верницима других традиционалних конфесија и религија. * * * * * Архијерејски сабор Руске Православне Цркве усваја овај документ у циљу развоја основа њене социјалне концепције. Канонске структуре, свештенослужитељи и лаици наше Цркве треба да се руководе датим документом у наступима и делатностима од друштвеног значаја; њега треба изучавати у духовним школама Московске патријаршије. Документ је препоручен братској пажњи помесних православних Цркава у нади да ће послужити узрастању у јединомислију и да ће помоћи координацији практичне делатности. На изучавање документа и дискусију о њему позивају се и друге верске заједнице, државни органи и друштвени кругови различитих земаља и међународне организације. Превод са руског: Наташа Пољак 17. октобар по јулијанском календару На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: \n- Св. пророк Осија \n- Св. муч. Козма и Дамјан Безсребреници \n- Преп. муч. Андреј \n- Св. Лазар Четвородневни \n https://ift.tt/1rMQyM6 https://ift.tt/2Olh0OA #‎СмедеревскаПаланка‬ ‪#‎Србија‬ ‪#‎вести‬ ‪#‎новости‬ ‪#‎Паланка‬ ‪#‎Serbia‬ ‪#‎news‬ ‪#‎Palanka‬ #Гугл+
from Паланка Паланка на вези
Линк стране http://www.facebook.com/pages/p/728248087319888
https://plus.google.com/113026189826710502526/posts/CmjGwuJR2xF
via IFTTT
ОСНОВИ УЧЕЊА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ДОСТОЈАНСТВУ, СЛОБОДИ И ЉУДСКИМ ПРАВИМА ПРЕАМБУЛА I ДОСТОЈАНСТВО ЧОВЕКА КАО РЕЛИГИОЗНО-МОРАЛНА КАТЕГОРИЈА II СЛ... - Милан «Па....