недеља, 09. децембар 2018.

Како су Американци протестима рушили Де Гола ДРАГОШ КАЛАЈИЋ Неко је сав тај ...

Како су Американци протестима рушили Де Гола ДРАГОШ КАЛАЈИЋ Неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Огромна већина знакова одаје заинтересованост над-националног капитализма „made in USA" У светлу последњих дешавања у Паризу које је француска влада назвала „највећим немирима који су захватили државу од 1968. године“, Нови Стандард вам доноси текст Драгоша Калајића, написан 1988. у београдској Дуги, у којем образлаже тезу да су иза масовних студентских протеста против Де Гола у Паризу стајали амерички интереси. Важно је напоменути да је данас општеприхваћена теза да је друштвена клима коју су створили масовни студентски протести 1968. довела до Де Голове неопозиве оставке након пораза на референдуму у априлу 1969. године. * Била је то интересантна година у општем, а и посебном смислу једне старо-кинеске клетве: „Дабогда живео у интересантним временима!“ Будистичка нова година почела је победоносном офанзивом Вијетконга против преко пола милиона америчких војника и обашка „домаћих издајника“. Те године убијен је Мартин Лутер Кинг, проповедник мирољубивих путева расне интеграције. Широм Америке избили су сукоби на расној основи:десетине мртвих, хиљада расељених. Председник Џонсон је изјавио „Срце Америке крвари“. Убијен је и Роберт Кенеди јер се „противио арапској ствари“ а Жаклин Кенеди се удала за бродовласника – милијардера Оназиса. Филмски хит био је дугометражни цртаћ „Yelow Submarine”, инспирисан музиком Битлса. Умро је Јуриј Гагарин, први астронаута у историји света и први пут је једна свемирска летилица, „Аполо 8“, заслужила свој придев, отргнувши се од земаљске гравитације и кружећи око самртно бледог Месеца. „Прашко пролеће“ , у знаку „социјализма људског лика“, окончано је „братском“ интервенцијом Црвене армије. Јан Палах се спалио. На фестивалу у Сан Рему победила је „Песма за тебе“ у интерпретацији меланхоличног и промуклог гласа Серђа Ендрига. Сезону миланске Скале отворила је опера „Дон Карлос“ али је та гала-свечаност била покварена протестом левичарских студената који су на смокинге и бунде бацали покварена јаја. Да, била је то пре свега и изнад свега година самозване „студентске револуције“, која је захватила скоро све европске метрополе, од Рима, преко Париза и Берлина, до Београда. Одакле је дошла, шта је била и куда је смерала та „студентска револуција“? Већ годинама, генерације и гомиле педантних историчара утркују се да открију што даље почетке те „револуције“, од побуне студената универзитета у Нантеру, предвођених извесним Кон-Бендитом, против забране мушких посета женским собама студентског дома – па надаље, ка све дубљој прошлости, до раних шездесетих. У ствари, такав пут истраживања води до Средњег века јер још од европског средњовековља најдрчнији студенти су себе увек и свуда осећали као једно независно и друштву – те читавом свету – супростављено тело. Сведочи Франко Кардини, историчар средњовековља, светског гласа: „Историја европских средњевековних универзитета је сва једна ‘шездесетосма’, много суровија и жешћа него она која је нама фамилијарна. Голијардска поезија нам je пружила литерарне доказане пристрасне агресивности која се не зауставља ни пред пљачком, до стварања криминалних организација, наоружаних банди лопужа, сексуалних силеџија и убица.“ Мислим да је неупоредиво значајније питање порекла енергија „студентске револуције“. За љубав истине а не парадокса морам признати да је та енергија потицала из једне велике празнине и одговарајућег незадовољства. Најближи пример је сопствени: 1. марта 1986. излазио сам из римског бара – посластичарнице „Berarrdo“, са пакетом торте у једној и букетом цвећа у другој руци, упућен једном дражесном позиву на ручак. Чим сам изашао на via del Korso, осетио сам неки чудан, опори смрад. Омирисао сам прво пакет а онда цвеће. Узалуд. Одговор је стигао из даљине, из правца Piaca del Popolo, са буком која се разликовала од уобичајене, људско-машинске, јер је била снажнија и ритмичка. Био је то ритам скандирања парола демонстраната. Био је то смрад сузавца. Гомилу је предводио транспарент, развијен свом ширином улице: „TUTTI UNITI CONTRO TUTTI I PARTITI” („СВИ УЈЕДИЊЕНИ ПРОТИВ СВИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА!“) Признајем, не само зато што себи пола праштам: срце ми је заиграло од неке луде радости, од муњевитог просветљења којим сам спознао да нисам сам у својој дугој зими незадовољства. То незадовољство се коначно препознало и самоспознало, угледавши дефиницију сопствене жеље, исписану пред небом тајног центра света, кубиталним словима, црно на бело. „ГОМИЛА ГЛУПОСТИ“ Како су се и у тим временима млади левичари и десничари оштро критиковали и по одевању те „фацама“, лако сам уочио да је девиза „сви уједињени…“ заиста обједињавала екстреме. Изгледали су као младост која је одлучила да напусти стари и стерилни свет подела те да тако уједињена крене ка сопственом, новом свету. Ипак, девиза је означавала само старт али не и циљ покрета. Она је била само и једино пука негација, без алтернативе. Нажалост, поменута празнина је остала отворена и њена зјапећа и растућа глад је убрзо показала своје просташтво: одбијајући, принципијелно, баналну храну околних идеологија, она је беспринципијелно навалила на сплачине и мрцине препотопског вулгарног марксизма, на отпаде кујни трећесветске беде, идеалишући и теоришући друштво тоталитарне ураниловке и колективног казана као револуционарни циљ. Текст Драгоша Калајића из Дуге По општем уверењу озбиљних историчара и истраживача, била је то „револуција“ једне агресивне мањине. Прецизније речено: не више од 5 oдсто студената. Остали су, као увек и свуда, „гледали своја посла“. Та милитантна мањина, наоружана батинама и молотов-бомбама, окупирала је европске универзитете са циљем да демолира високо европско образовање, структурално и садржајно. На катедрама су се смењивали „маратонци брбљања“. Синтагму сам позјамио од Рајмона Арона, професоре Сорбоне и „мајстора мишљења“, који је читав „париски мај“ дефинисао као „маратон брбљања“: Хоћу рећи да су млади Французи, студенти, који су на универзитетима обично ћутљиви, у те две или три недеље више говорили него током свих година студија, налазећи у томе дубоко задовољство. Биле су то бујице уопштених и неодређених говора, једна гомила глупости. Сећам се да сам присуствовао једном масовном скупу у сали „Ришеље“ Сорбоне: невероватан куплерај! Био је то излив жалосне мешавине вечних „идеолога“ из париских бистроа и друштвеног талога велике метрополе.“ Слично опажање данас пружа и један непристрасни сведок, странац у Европи, писац из трећег света и кандидат за Нобелову награду, Видиадар Шурајпрасад Наипаул: „То је била само неозбиљна ствар. Знао сам да је то било само самољубље људи који никада у свом животу нису морали да се лише ручка. Шездесетосма је била једна форма рока, забава без садржаја и вредности. Зајебанција. Схватио сам то анализирајући језик којим су говорили такозвани револуционари: само брбљање, речи папагаја…“ УРАНИЛОВКА НА ДЕЛУ Ипак сва та брбљања нису остајала без последица. Узмимо за пример антологијску дефиницију „револуционарних“ захтева спрам „ауторитарног“ устројства европских универзитета, из тада чувеног говора Виалеа: Универзитет је организован на начин да ствара и чува подршку његовом ауторитету, то јест на начин да студенте одржава у пасивности и међусобној подељености. То мислимо када тврдимо да је ауторитарна дидактика једна форма насиља над студентима“ Неупућени савремени читалац неће сазнати Бог-зна-шта из наведеног програма. Неопходно је објаснити конкретним примерима шта значе појмови „ауторитет“ и „пасивност“ те „међусобна подељеност“. Ту „ауторитет“ и „пасивност“ означавају субординацију студената професорима и наставним програмима. Ерго, сви „неподобни“ професори били су тада најурени а наставне програме су одређивали „комитети“ студената, овлашћени колективним акламацијама окупатора. Ти нови, „револуционарни“ наставни програми били су исти за све факултете и дисциплине, од права и медицине до електротехнике. Та и таква настава углавном се састојала од маратонских колективних лектира такође маратонских говора Фидела Кастра, памфлета Херберта Маркузеа или „мисли“ Мао Це Дунга, након чега су следиле нон-стоп дискусије и говоранције. Синтагма „међусобна подељеност“ је означавала разлике између добрих и лоших, успешних и неуспешних, паметних и тупавих или вредних и лењих студената. Да би се такве разлике поништиле прибегавало се систему „колективног оцењивања“. На неким универзитетима студенти су тражили и изборили за све једнак и гарантован минимум: прелазна оцена. На другим су сви добијали на поклон највишу оцену. Уз асистенцију понеког заплашеног или конвертираног професора, или без њих – студенти су сами себи давали оцене, издавали дипломе или испуњавали индексе. Стога је било сасвим ирелевантно шта и како се полаже на испитима. Примерице, писац ових редова присуствовао је одбрани једног „дипломског рада“ на миланском факултету за архитектуру који се сав састојао из џез-импровизирања на саксофону. Забавно али поразно по судбину европских универзитета који се ни до данас нису опоравили од тог нихилистичког удара. ОД „ТО ЈЕСТ“ ДО „КУРАЦ!“ Од свог тог брбљања маратонаца нихилистичке глупости остали су ми у сећању само најрабљенији идиоми, почевши од „то јест“. То „то јест“ је најзорније изражавало немоћ уобличавања и окончавања мисли, служећи као стална пошташалица која је отварала нову тираду покушаја. Реч „курац!“ је надомештавала недостатак стварне снаге и пратила је најватреније изазе мржњи или нада: „Курац! Морамо извршити револуцију!“ Излишно је додати да је такав „доказ“мужевности био најгротескнији у устима „револуционарки“. Синтагме „у луку проблематике…“ и „у мери у којој“ – биле су најомиљеније и скоро обавезне преамбуле сваке иоле амбициозне изјаве, статус-симболи начитаности или памети. Често су се и удвајале. Примерице: „У луку проблематике револуционарне праксе, то јест, у мери у којој буде падала киша, ми ћемо релевантно покиснути и стога, то јест, другови и другарице, на демонстрације треба императивно понети кишобране.“ Студенти марширају у Паризу маја 1968. године покушавајући да имитирају чувени марш испреплетених руку кубанских револуционара Иначе, свет је био неопозиво подељен на „демократе“ и „фашисте“. „Демократи“ су били они који се безрезервно слажу са „комитетима“ – а остали су били „фашисти“. Ево како ми сада, путевима сећања, долази један „фашиста“, по имену де Доменићис. Цуњајући радознало стигао сам на неки скуп „демократских“ уметника посвећен планирању растурања венецијанског Бијенала, где се он усудио назвати ту намеру „инфантилном“. Само су га ноге биле спасле линча. Упитах првог до себе „Ко је тај?“ Упитани одбруси „Ма неки де Доменићис, то јест ноторни фашиста“ Завичајно сумњичав у етикете, затражих подробније објашњење, али је одговор био још краћи, и даље смртно озбиљан: „Слика мртве природе! Класисистички!“ „Ваљда класицистички?“ Зналац одмахну руком: „Па то је исто!“ Годинама касније срео сам Де Доменићиса „анти-фашисту“: схватио је „систем“ и постао један од најславнијих „концептуалаца“. Фотографије његових „перформанси“ се налазе у многим музејима савремене уметности: бацање пиљака у воду под насловом „Покушај стварања квадрата од кругова“ или излежавање потрбушке, по земљи, под насловом „ја туцам Земљу“. На један венецијански Бијенале Де Доменићис је довео глувонемог и слепог идиота, изложивши га као живо уметничко дело, изнајмивши га од несрећних и сиромашних родитеља. Тада то нико није назвао „фашизмом“ већ су сви „прогресивно“ аплаудирали. ЛИМУЗИНАМА ДО БАРИКАДА Све у свему, гледан револуционарном оптиком, са изузетком Албаније, Кубе и Кине – читав свет је био низ „фашистичких“ режима. Опште име тог света било је „једнодимензионални универзум“. Идеал, до изврђења револуције: бити „неинтегрисан у систем једнодимензионалног универзума“. Практично тај идеал се састојао од пљувања по друштву благостања те потрошачког обиља и одбијања свих – тада масовних и вапећих – понуда радних места. Данас то многима изгледа невероватно али је истинито. Јасно: „револуционари“ су углавном потицали из високих резиденцијалних квартова, долазећи на окупације и демонстрације кабриолетима и лимузинама, али су добро пазили да их паркирају подаље, из идеолошких, али и безбедносних, односно ситносопственичких, разлога. И опет један „амаркорд“: на гала пријему код редитеља Петрија чујем домаћина како пита Ениа Флајана, сценаристу најбољих Фелинијевих филмова: „Енио… ти си тако добар и паметан човек. Како то да ниси са нама“? „Па видиш да сам овде“! Домаћина издаде стрпљење: „Ма питам те да ми објасниш како то да ти ниси комуниста“. Енио је уздахнуо, дигао тужни поглед ка гигантрофијама Мао Це Дунга, Стаљина и Че Геваре по зидовима, потом га спустио до сребреног есцајга, изобиља кавијара и шампања, до позлаћених униформи беспрекорне послуге – и одговорио тихо, жалостиво: „Ја бих…али немам материјалних средстава.“ У ствари, сва снага „револуционарних“ јуриша на „систем“ била је резултат слабости, колебљивости и збуњености „естаблишмента“: у првим редовима била су управо деца „естаблишмента“. Батине, каменице и молотовке падале су на главе полицајаца, углавном обавезаних на строгу дефанзиву. Стратегија напада одавала је кукавичке природе: удри, по могућству с леђа – и кидај. Уосталом, „револуционари“ су се обезбеђивали бандама професионалних батинаша, регрутованих међу луменпролетерима, дезертерима Легије странаца и плаћеницима. Читаву Сорбону чувао је и обезбеђивао извесни Џими звани Катанга са својим гангом, плаћенички повратник из афричког гастрабајтеровања. Неко је сав тај циркус дебело плаћао. ПЕДЕРИ СУ ПРВИ ПРОЗРЕЛИ СТВАР Била је то једна „педерска“, односно стерилна „револуција“. И зато су управо велики педери, попут Пјер Пазолинија и Жан Женеа, први прозрели њену праву природу. Поводом сукоба „револуционара“ и полиције у римском парку Вале Ђулија, Пазолини је јавно објавио свој презир према „револуционарима“: „Сад вам новинари читавог света лижу дупе. Ја не – драги моји! Имате лица татиних синова. Мрзим вас као што мрзим вађе тате. Добра раса не лаже. Имате исто зло око.. Када сте се јуче у Вале Ђулија, тукли са полицијом – моје су симпатије биле на страни полицајаца. Јер полицајци су деца сиротиње. Долазе из мишијих рупа, градских или сеоских. Дечаке полицајце ви сте батинали у складу са традицијом татиних синова. Јуче, у Вале Ђулија био је фрагмент класне борбе: ви драги сте богаташи док су полицајци сиротиња. Лепа вам је та победа! Да, ваши ужасни слогани стално круже око узимања власти. Читам у вашим брадама импотентне амбиције, у вашим бледилима очајничке снобизме, у вашим клизавим очима сексуалне дисоцијације.“ Пркосни полицајац се самостално супротставља студентској маси, Париз, мај 1968. После говора који је Жан Жене одржао у библиотеци париског Института за философију, обратио му се званични философ „париског маја“, Голдман: „Жан! Ово је твоја револуција! Ти си је видео како се приближава, мало по мало. Твоје драме су је најавиле“ Убица, робијаш, потом славни писац али и даље ревносни посетилац друштвених клоаки, климао је одсутно главом, обазирући се збуњено и подозриво. Нагло уставши рекао је Голдману, уместо одговора и поздрава: „Ипак идем одавде. Овде као да ми недостаје вазудх. Не знам зашто али у свему овоме осећам нешто труло и љигаво.“ Дан касније, 30. маја 1968, вративши се из Баден-Бадена где је затражио и добио подршку генерала Масија – тајно условљену пуштањем на слободу поборника „француског Алжира“ – маршал Шарл де Гол је одржао говор Французима преко радија, дуг три и по минута, који је окончао чувеним узвиком: „Нећу се повући! Имам мандат француског народа, извршићу га! Живела Француска!“ Већинска Француска коначно је одахнула: неко је коначно смогао снаге да „револуцији“ каже „не!“ На улице Париза изашло је преко пола милиона против-демонстраната, скандирајући Француској и де Голу. Тако је „револуција“ окончана у цигло три и по минута. Да не би било икакве сумње у погледу природе и размера подршке де Голу, неопходно је истаћи цифре наставка: Тачно месец дана касније, на изборима, деголисти су однели рекордну победу: са 37 одсто попели су се на квоту од 48 одсто гласова. У парламенту, деголисти су добили нових деведесетак седишта, док су левице изгубиле равно сто седишта. Јасно је да су их изгубиле због подршке „студентској револуцији“, премда ваља напоменути да је КПФ била потпуно уздржана, „ушавши у игру“ тек при крају „париског маја“, због пуког страха да не буде „прескочена“ током догађаја. Лоша процена. КО ЈЕ МАНИПУЛИСАО СТУДЕНТИМА? Рекох, неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Као ни све претходне – ни „студентска револуција“ није била случајна и спонтана већ намерна и добро организована те синхронизована појава. Само су две велике организације тада биле у стању да организују тако велики, континентални, спектакл: ЦИА и КГБ. Подозревања обично иду у правцу КГБ, због левичарске фасаде „револуције“. Не искључујући могућност сарадње ЦИА и делова КГБ (поучен неким индицијама у случају последњег атентата на папу Војтилу), мислим да огромна већина знакова одаје заинтересованост над-националног капитализма „made in USA”. Под светлом анти-европске функције договора на Јалти, тај „револуционарни“ удар на систем високог европског образовања се отркива као део исте стратегије јер су у постиндустријској фази управо мозак, стваралачки потенцијали културе, науке и технике те школства битни покретачи развоја. Дакле, „револуционари“ су имали задатак да онеспособе Европу, да зауставе њен успон који је у светској економској арени већ озбиљно претио интересима „made in USA“. „Париски мај“ је најбољи тест хипотезе јер само у Паризу „револуција“ је циљала да сруши и политички поредак, односно Де Гола. Извесно је да рушење деголистичког система никако није одговарало интересима СССР јер је де Гол био једини европски државник који се отворено опирао диктатима америчке политике, америчкој економској и војној хегемонији те НАТО-пакту. Де Гол је био последња велика препрека успостављању светске хегемоније долара и одговарајућег система дужничке економије, залажући се за систем „златне подлоге“. Де Гол се такође истрајно супростављао америчким интересима на Блиском Истоку. Он је био и први европски државник који је отворио и развијао перспективе сарадње са Источном Европом и СССР, у име „Европе од Атлантика до Урала.“ Коначно, али не и последње, де Гол је смерао да капиталистички систем превазиђе системом партиципације радника у управљању фарикама и подели профита… Студентске демонстрације у Паризу, мај 1968. А ко је био „револуционарна“ алтернатива Де Голу? Не Кон-Бендит или Голдман, или било ко од осталих „вођа“ већ Мендес-Франс, доајен „ружичастог“ компромисерства. Окултни шефови револуције су га извадили из нафталина и одвели на стадион Шарлети, где су сазвали највећи скуп студената да би им показали „алтернативу“. Мендес-Франс је одбио да говори, сматрајући то излишним трошењем енергије: већ је претходно јавно објавио своју спремност да заузме место Де Гола. Већ је видео себе у фотељи председника нове републике. И нико од вајних „револуционара“ није имао смелости ни да зуцне против очигледне преваре: сва фртутма и све маратонијаде брбљања су служиле само и једино да демолирају систем образовања те да старог јогунастог маршала замене старом и послушном фрајлом крупног капитала. То је био прави смисао „париског маја“. Остало су приче. Шекрспир би рекао: „Приче, пуне буке и беса једног идиота, које не значе ништа“. А „ЛИПАНСКА ГИБАЊА“? А наша „липањска гибања“? Нисам био ту али још увек и све више осећам њихове последице. Једино ме теши једна београдска легенда: фамозног јунског дана, апсолвент права и тада чувени денди а данас угледни адвокат, Александар Лончар, кренуо је кицошки одевен на састанак са Лили. На студентском тргу зауставила га је милиција: „Господине, будите љубазни па пређите на другу страну. Зар не видите ону руљу тамо? Ако вас виде тако одевеног – линчоваће вас“. „Руља“? Добро: било је ту угледних и паметних глава и главица али коначни салдо је све сводио на захтеве за „ураниловком“ и колективним казаном, за повратак догматској и препотопској вулгарности квази-марксизма. Домаћа „студентска револуција“ је посредно дала морални алиби политичкој бирократији да заустави започете и обећајне процесе привредне реформе који су еманциповали Југославију од хроничног просјачења иностране помоћи. Када је реформа тако затомљена, спремно су притрчали белосветски лихвари и ево како Југославија већ годинама ринта само сервисирајући камате док главница остаје неначета. УМЕСТО ЕПИЛОГА Од свих идола „студентске револуције“ на сцени живота је остао једино Фидел Кастро. Недавно је изјавио да га „шездесетосмаштво“ никада није занимало. Запањени саговорник га је упитао: „Зар ви не схватате да су се ти младићи борили у Ваше име?“ Кастро је мрзовољно одмахнуо руком „То није питање. То је жалопојка.“ Приредио Нови Стандард Извор Дуга Тагови: Драгош Калајић, Париз, 1968, Сорбона, Шарл де Гол, Пјер Пазолини, Жан Жене Како су Американци протестима рушили Де Гола - Нови Стандард Неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Огромна већина знакова одаје заинтересованост над-националног капитализма „made in USA" https://ift.tt/1rMQyM6 https://ift.tt/2B0UDcg #‎СмедеревскаПаланка‬ ‪#‎Србија‬ ‪#‎вести‬ ‪#‎новости‬ ‪#‎Паланка‬ ‪#‎Serbia‬ ‪#‎news‬ ‪#‎Palanka‬ #Гугл+
from Паланка Паланка на вези
Линк стране http://www.facebook.com/pages/p/728248087319888
https://plus.google.com/113026189826710502526/posts/Zh2JG8kb5zR
via IFTTT
Како су Американци протестима рушили Де Гола ДРАГОШ КАЛАЈИЋ Неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Огромна већина знакова одаје заинтересованост над... - Милан «П....

Нема коментара:

Постави коментар