Радош Бајић: Филм(ови) о Јасеновцу или зашто ми ништа није јасно #Новистандард #стандард #Србија #вести #политика #друштво Ни лепшег имена, ни страшнијег синонима. У питомини савске долине у којој успева и расте све, па и јасење, на триста километара од Београда и сто од Загреба, данас самује и застрашујуће опомиње злогласно стратиште разума – Јасеновац. Парадигма геноцидног страдања српског народа у Другом светском рату. У гробној тишини и злокобно стидној ћутњи, од које би морао да се црвени образ сваком претку и потомку лијепе њихове – на том месту је пре више од седамдесет пет година радила фабрика смрти. У убилачкој хистерији и незапамћеној производњи зла здробила је животе хиљаде и хиљаде људи. Срба убедљиво највише. Да би од Вардара па до Триглава са лакоћом опсенара владао шутим и рогатим – југословенски диктатор Јосип Броз држао је причу о страхотама Јасеновца закључану и под специјалним режимом. Као посебно осетљива тема која би могла да разгради и детонира круцијалну комунистичку лаж и доктрину о братству и јединству, Јасеновац је био под ембаргом. Само лиценцирани историчари, писци и заставоноше Титове комуноинтелектуалне елите могли су да у научној, историографској, публицистичкој и уметничкој форми прозборе коју реч о Јасеновцу. И то са циљем камуфлиране релативизације гнусних исходишта монструозне државотворне политике НДХ. Свима другима то право је било ускраћено. У послератној југословенској кинематографији снимљени су многи филмски суперспектакли о епохалним Титовим победама. У неколико њих сам и сам као млади глумац учествовао. Ма колико се не одрицали лакировки о НОБ-у и како се носталгично сећали времена у којима је публика као опијена хрлила у биоскопске сале – реч је о филмским делима која нису ни загребала у истину трагичног салда међунационалног, грађанског и Другог светског рата против фашизма. У којем је Србија укњижила еклатантно највећи број жртава. Кад је реч о библијској размери зла у комплексу логора Јасеновац у периоду од 1941. до 1945. године – она је остала недоступна за креативну нарацију филмских аутора. Само захваљујући Далматинцу рођеном у последњој години рата у бајковитом месташцу Масленица на острву Шолта, потресним документарним филмом „Крв и пепео Јасеновца” – који и данас, као и 1983. године када је настао, заслужује наше поштовање – југословенска кинематографија је тек начела ову грандиозно трагичну тему. Реч је о прослављеном хрватском редитељу Лордану Зафрановићу, који се у Београду осећа као код куће – што је иначе веома лепо и чему се радујемо. Данас је наивно очекивати да ће Хрвати, који би да га скрајну и забораве, икада снимити филм о сопственој националној срамоти, али, како ствари стоје, у наредних годину, две српска држава ће финансирати три играна филма о Јасеновцу. Наоко лепо – али… На конкурсу Филмског центра Србије за пројекат са националном темом, у последњем кварталу прошле године филм „Дара” редитеља Гаге Антонијевића добио је подршку и најављен је као прворазредни државни пројекат. Више није тајна да је том пројекту подршку дао и председник Србије Александар Вучић лично – што је реципрочно легитимно у односу на превелики значај теме и друштвено национални набој који такав пројекат иницира… Колико знам, уколико се неко чудо не деси – ускоро ће почети снимање тог филма. Даље, већ поменути уважени Зафрановић више година најављује филм о Јасеновцу по сценарију знаменитог Арсена Диклића. Ових дана се очекује да надлежна комисија Филмског центра Србије одлучи да га подржи или да га по трећи пут одбије. Такође, ових дана у неким штампаним медијима прочитао сам да Зафрановић изјављује да су га примили председник Вучић и премијерка Брнабић и да су му обећали подршку у финансирању пројекта „Деца (дјеца) Козаре”. Лепо. Дакле – имаћемо и тај филм. И треће, почетком априла у Министарству културе, под амблемом и заставом Србије, министар Вукосављевић је на специјално организованој конференцији за штампу ексклузивно изјавио да су успели да постигну договор да се покрене филмски пројекат (опет) о Јасеновцу у којем би наш прослављени редитељ Емир Кустурица узео учешће као косценариста и редитељ. Да будем искрен, уз велико поштовање према Кустурици – не разумем о чему је реч. Филм о којем је било речи нема ни причу, ни сценарио, чак ни име… Том приликом присутни славодобитник и колекционар златних канских палми саопштио је: „Да се направи добар текст и да на основу доброг текста кренемо у ту авантуру једног дана након што ја завршим филм о геноциду у Јужном Судану”. Ако је вама нешто јасно, ја кажем да мени ништа није јасно. Далеко било да имам било шта против тројице уважених колега, чији рад поштујем и ценим. Желим им успех, радили макар шта. Али – српску државу не разумем. Чему толика дисперзија у дефинисању, фиксацији и реализацији филмског пројекта о логору Јасеновац, који би требало да има посебан друштвени, културни и национални значај, који би ваљало да сви помогнемо и да сви станемо уз њега? Седамдесет и пет година нисмо снимили ниједан – а сад ћемо одједном да снимимо три филма о Јасеновцу. Има ли то везе с реалношћу? О чему је ту реч? О сујети? О таштини? О престижу? О лицемерју? Имају ли влада и надлежно Министарство културе стратегију у културној политици? На шта све ово личи? На типичну српску папазјанију, у којој су три значајна, уважена и надасве вредна пажње човека и уметника доведена у ситуацију да се сучељавају и отимају за приоритет, наклоност и подршку државе – и неопходан буџет за реализацију својих пројеката. Први је легитимно добио средства Филмског центра, другом су, како сам изјављује, подршку дали председник и председница Владе Србије, трећег је најавио министар културе. Да ли је све то могло некако другачије? Паметније и одговорније. Зна ли се уопште овој држави шта је чији посао? Не бих хтео да будем птица злослутница, али овако верујем да нико не добија – и да сви губимо. Извор Политика, 11. мај 2019. Чланак Радош Бајић: Филм(ови) о Јасеновцу или зашто ми ништа није јасно се појављује прво на Нови Стандард.
from Паланка Паланка на вези
Линк стране http://www.facebook.com/pages/p/728248087319888
https://standard.rs/2019/05/12/rados-bajic-filmovi-o-jasenovcu-ili-zasto-mi-nista-nije-jasno/
via IFTTT
Чему толика дисперзија у дефинисању, фиксацији и реализацији филмског пројекта о логору Јасеновац, који би требало да има посебан друштвени, културни и национални ...
Нема коментара:
Постави коментар